Bela vučica

22.

Mes trči po šumi. Svuda oko nje je mrak. Iza nje se čuje režanje. Od nečega beži.

Od kako su se razdvojili, Mes nije prestala da beži. Čim su se razdvojili naišla je pravo na vukodlaka koji i nije baš prijateljski nastrojen prema njoj.

Nije imala ni sreće da naiđe na običnog vukodlaka, već je morala da naiđe na jako retku vrstu vukodlaka. Veći je od običnog i dlaka mu je duža, takođe je i prljavo bele boje. Umesto očiju kao da ima dva plava plamena. Snažniji je i brži od običnog vukodlaka.

Trči i preskače korenje i kamenje, ali jedan kamen nije videla i baš se na njega saplela. Kao da je noga do sada nije dovoljno bolela pa je sada još više boli. Uhvatila se za nogu, a kada je podigla glavu srela se sa dva plava plamena.

Jedino što joj je padalo na pamet kao način da se spasi jeste da uđe u stanje Bele vučice, ali ne zna kako.

Setila se jedne uspomene sa dedom i jedne priče.

Mala petogodišnja Mes sedi na podu svoje sobe i crta.

U sobu ulazi stariji čovek džentlmenskog držanja. Kosa mu je svetlo riđe boje sa ponekom sedom dlakom kao i brada, samo što je ona malo više proseda. Oči su mu veoma sitne i sive.

,,Lepa moja devojčice, moja mala vučice."

,,Dedice..." Sva srećna što ga vidi skočila mu je u zagrljaj.

,,Pa lepotice moja, da li imaš vreme za jednu priču?" Poljubio ju je u kosu.

,,Da!", srećno je uzviknula.

Seli su na mali roze krevet, odnosno, ona je sela kod njega u krilo.

,,Ovo je priča o jednoj neverovatno devojci...", prekinula ga je Mes.

,,A kako se ta devojka zove?"

,,Am...pa... Bela...da,da...zove se Bela. Mogli da nastavim priču, moja mala vučice?"

,,Naravno, dedice."

,,Jednog dana za neverovatna devojka...ovaj Bela...bila je u velikoj nevolji..."

,,Zašto?"

,,Ti si baš puna pitanja." Nasmešio joj se.

,,Ti si mi rekao da postavljam pitanja dok ne dobijem odgovarajući odgovor." Slagnula je ramenima.

,,Tako je pametnije moja."

,,Pa...zašto je onda bila u nevolji?"

,,Zašto što su loši ljudi bili ljubomorni na njenu dobrotu."

,,Aha..."

,,Ona nije znala kako da se spasi, čak je bila uplašena i to mnogo."

,,Znači nije bila hrabra?"

,,Ne, naprotiv, bila je najhrabrija osoba na svetu."

,,Ali sada si rekao da se uplašila."

,,Normalno je plašiti se i to te ne čini manje hrabrim."

,,Dedice,da li se ti plašiš nečega?"

,,Da, plašim se celo vreme."

,,Od čega?"

,,Od budućnosti koja sledi kada ja umrem."

,,Zašto samo ne kažeš da se plašiš smrti?"

Deda se od srca nasmejao. ,,Lepa moja devojčice, ne plašim se smrti, već onoga što će snaći našu porodicu nakon moje smrti."

,,A šta će je snaći?"

,,Obećaj mi nešto. Nikome ne otkriva svoje strahove, čak ni onima kojima najviše veruješ. Tvoj strah je u tuđim rukama oružije protiv tebe."

,,Obećavam, dedice."

,,A sada da nastavim priču... Bes je mogao da kanališe njene moći, ali šta kada nije besna, šta onda?"

,,Pa, šta onda?"

,,Morala je da se skoncentriše, da zažmuri i da zamisli livadu sa ljubičasti cvećem..."

,,Zašto?"

,,Zato što će tamo naći ono što će joj pomoći."

,,A šta će joj pomoći?"

,,Shvatićeš kada porasteš."

,,Da li je njoj to pomoglo? Da li se spasila?"

,,Jeste, nakon nekoliko neuspelih pokušaja, ona je prva koja je nakon dugo vremena pobedila to zlo."

,,Ona je heroj!", srećno je uzviknula.

,,Mislim da to nikada neće priznati. Ali znaš šta, moja mala vučice, duboko u srcu ona je pravi heroj."

Sada je shvatila. Sada ta priča dobija smisao. Sada zna na koga i na šta se odnosi.

Priča nije priča, već uputstvo. Uputstvo koje će je najverovatnije spasiti.

Naši najvoljeniji nas kroz život vode dok su živi, a kada umru njihovo mesto zauzimaju njihovi saveti. Oni ne umiru sve dok su u našim srcima, sve dok mi nastavljamo ono što su oni započeli.