Bela vučica

69.

,,Poštovana gospođice,

Jako mi je žao što ovo moram ja da Vam saopštim, zato što nema niko drugi iz porodice da Vam saopšti ovu veoma tužnu vest.

Ne sladim se ovim, iako bih trebala. Ja sam ipak samo vaša radnica, i još sobarica. I pored sve vaše arogancije, i svog vašeg bezobrazluka, žao mi je zbog Vašeg gubitka.

Jutros kada sam otišla da sredim sobu gospodina Ana, Vašeg oca, zatekla sam ga kako još uvek spava. Moram da priznam da mi je to bilo veoma čudno. Ali pre toga se kasno vratio kući. Bio je veoma uznemiren. Pretpostavljam, zbog razgovora sa Vama gospođice.

Ne želim da Vas napadam, jer ne znam o čemu ste pričali, a i ne tiče me se, ali niste trebali toliko da ga uznemirite. I sami znate njegovo zdravstveno stanje.

Posle kada sam se vratila da ga probudim, jer je kasnio na sastanak, nisam mogla. Dozivala sam ga, ali ništa. Došao je i njegov doktor, koji je ubrzo proglasio smrt.

Stvarno mi je žao gospođice. Primite moje saučešće. Znam da Vam nije lako. Kome bi bilo lako kada bi ostao sam na svetu, kao Vi?

Mene su zadužili i da Vam prenesem da ste Vi zvanično nasledili celo nasledstvo Vaše porodice, kao jedini živi naslednik. Detaljnije o tome će Vas obavestiti ljudi od poverenja Vašeg oca, sada već Vaši ljudi. Za mesec dana će se održati sastanak o tome, Vaše prisustvo je obavezno. 

Nebitan radnik Vaše porodice"

Suza po suza pada i tako natapa pismo koje joj je ceo svet srušilo. Trenutno je ni najmanje ne zanima nasledstvo. Rado bi ga menjala za svoju porodicu. Šta će joj svo to bogatstvo kada nema koga da voli, kada nema ko da je voli?

Bacila je pismo na pod. Počela je panično da se okreće oko sebe. Otečene crvene oči izgubljeno posmatraju sve što je okružuje. Kreće se ka stolu i sve baca sa njega, na kraju je i njega prevrnula. Počela je da baca sve što joj se nađe pod rukom.

Opet je počela izgubljeno da se okreće čas u jednu stranu, čas u drugu. Cela soba je uništena. Pod je prekriven polomljenim stvarima. Više ne postoji stvar koju nije polomila.

Bolan vrisak joj je pobegao iz grla. Pala je na kolena tresući se. Rukama je počela da čupa kosu koja je slična njegovoj. Lice joj je mokro od suza. Usne joj drhte pri svakom jecaju. U očima joj se vidi koliko je slomljena. Živi, ali srce joj više ne kuca, nema za koga da kuca. Nema više koga da voli. Nema više kod koga da ode.

U sobu su, brzinom svetlosti, ušli ljudi u belim mantilima. Javili su im za buku koja dolazi iz ove sobe. Nisu mogli ni da pretpostave o čemu se radi.

Pokušali su da je smire razgovorom, ali ona nije čula nijednu njihovu reč. Izgubljena je u svom svetu bola i očaja. Uopšte ih ne primećuje, već nastavlja da jeca i da se čupa.

Pošto vide da ne reaguje daju joj injekciju za smirenje. Trebalo je da prođe malo vremena da bi počela da deluje.

,,Još uvek nisam dovoljno snažna. Još uvek me nije dovoljno naučio. Još uvek nije trebao da me ostavlja." Ovo ne prestaje da govori dok je vode do ambulante.

Sreli su Edvarda i Adriana koji su im zabrinuto prišli. 

,,Šta joj je?", upitao je zabrinuto Edvard. Adrian je ostao bez glasa, ne može ni reč da progovori, samo je posmatra sa raširenim očima.

,,Treba samo da se odmori. Ujutru će biti dobro."

,,Šta joj se desilo?"

,,Ne znam, ali šta god da je baš ju je potreslo. " Nastavili su put ka ambulanti.

,,Kako...Kako ovo nismo primetili?"

Adrian u ušima čuje otkucaje svog ubrzanog srca. Edvard je pomislio da nije ni čuo šta ga je pitao, ali Adrian mu je odgovorio: ,,Nije sve onako kako izgleda na prvi pogled."