Bela vučica

56.

Crna haljina sa karnerima joj prekriva sitno telo. Namešta zeleni dragulj koji joj se nalazi na kragni. Crna kosa joj je nameštena u nisku i urednu punđu. Dva pramena je uvila i pustila ih da joj se spuštaju niz lice. Zelene oči je uokvirila crnom bojom.

Dok se ogledala pogled joj je zastao na fotografiji koju je zalepila na ogledalo. Slabašno se nasmešila i prišla joj je, dok je osećala da joj se srce raspada.

Na toj fotografiji je ona zajedno sa veoma lepom ženom i dečkom identičnog izgleda kao ona. Prstima ih miluje. Grize donju usnu da ne bi zaplakala. Sada ne sme da plače, večeras će moći, kada joj otac popije lekove i zaspi.

,,Zašto moram da proslavljam dan na koji sam vas izgubila?" Usna joj je prokrvarila. Brzo se odmakla od ogledala i uzela svilenu maramicu. Prislonila ju je na usnu i zažmurela.

Mrzi Uzvišenje. Za nju to nije praznik uzdisanja, već praznik bola, neopisivog bola. Nekada ga je volela, nekada.

Pre tačno godinu dana, na prošlom Uzvišenju, pre ručka, ceo njen svet se srušio ispred njenih očiju. Tog dana se veoma dobro seća i danas, nije ni čudo kada retko kada joj to napušta misli.

,,Nisam nesposobna!" Viče dok ulazi u kuću nakon napornog treninga. Iza nje ide njen otac koji samo odmahuje glavom.

,,Ti si devojčica!"

,,Pa šta? Hoćeš da kažeš da bih bila jača da sam dečak? Ako me već vidiš nesposobnom, treniraj Ariona, a ne mene, ipak on je dečak."

,,Njega ništa od ovoga ne zanima, ni borlačke veštine, ni čarolije, ni nasledstvo. Sve što on vidi jesu knjige. Tako da mi ostaješ samo ti!"

Svlači kaput koji mu pada na pod kada čuje bolan vrisak svoje ćerke. Brzo je potrčao ka sobi iz koje je čuo vrisak. Ukočio se na vratima. Telo je počelo da mu se trese. Raširenim zenicama posmatra prizor ispred sebe.

Njegova ćerka sedi između dva beživotna tela. Vrišti. Doziva ih. Plače. Jeca. Pokušava da ih probudi. Izgubila je svoju majku, svoj oslonac. Izgubila je svog brata, svoju podršku. 

Prišao joj je i podigao na noge. Počela je da se otima. Želi još jednom da ih zagrli, poljubi. Svoj život bi dala samo da vidi još jednom njihove osmehe. Iskoristio je na njoj čaroliju uspavljivanja da bi je smirio. Telo je počelo da joj klone pa ju je podigao.

Dok joj se vid muti, tiho i bolno prošapta: ,,Stvarno ti ostajem samo ja..."

Jedna suza mu je pobegla iz oka čuvši ovu bolnu istinu.

Otvorila je oči kada je čula da neko kuca. ,,Evo."

Ostavila je maramicu. Pogledala je još jednom u fotografiju pre nego što je izašla iz svoje sobe.

Ispred ju je čekao otac u crnom odelu sa smaragdima umesto dugmića. Pogledao joj je u donju usnu i namrštio se. ,,Opet?"

,,Hvala na pitanju, oče, dobro sam.", sarkastično mu je odgovorila.

,,Preboli! Njihove ubice su odavno ubijene."

,,To što si ubio njihove ubice neće njih oživeti. Njih neću preboleti sve dok sam živa!"

,,Kako sam ih ja preboleo?"

,,Ti sebe voliš najviše. Da ih nisi preboleo tvoje zdravstveno stanje bilo bi samo još gore, samo bi ubrzao neizbežno."

,,Još uvek tragam za lekom. Ne sahranjuj me živog!"

Spustila je glavu. Boli je to što zna da neće naći lek i da je pitanje vremena kada se neće probuditi ujutru. Ne želi i njega da izgubi. Ne bi mogla i to da izdrži. Koliko god da su u lošim odnosima, on joj je otac i voli ga. Zna da i on nju voli, ne više nego što voli sebe, ali voli je. To vešto krije jer za njega osećanja su slabost, tu njegovu teoriju je i potvrdio pre godinu dana.

Lek ne traži zato što se plaši smrti, on se ničega ne plaši, sem jedne stvari – da svoju ćerku ostavi nespremnu i samu u ovom okrutnom svetu. Zbog toga neumorno traži lek, dok je ona u školi. Nije siguran da uopšte veruje u to da lek postoji, ali ne može samo da sedi i da se nada da će se ujutru probuditi. Potraga za lekom je nešto što mu skreće misli sa onog neizbežnog. A i da lek postoji, zna da bi on samo odložio neizbežno, ne bi ga izlečio, ali bi dobio više vremena da obuči svoju ćerku za ovaj surov svet.

Polako i u tišini su krenule na ručak, koji bi najradije preskočili. Uzvišenje je nekada bio najdraži praznik njihove porodice, a sada ga slave da ne bi zaboravili te divne i lepe dane ispunjene smehom i ljubavlju.