Bela vučica

57.

Mesečina je odavno obasjala celi vrt. Odraz meseca se vidi u nemirnoj vodi fontane. Postoji nešto čarobno u odrazu meseca u vodi. U vodi je mesec mnogo lepši nego na nebu. Možda zato što je to mesečev nemogući san. Možda on toliko čezne da se pojavi u vodi, ali zna da je to nemoguće, pa se zadovoljava svojim odrazom u vodi.

Postoji jedna legenda o mesecu u vodi. U njoj ne postoji samo jedan mesec već više njih.

Na svakih sedam godina se smanjuju meseci. Iako se smenjuju, noću se na nebu mogu videti tri meseca. Mesec koji zauzima počasno mesto pravog meseca je najupečatljivij. Njegov predhodnik je pukao i od njega su ostali samo sitni delići. Ti sitni delići se jasno vide noću, a nazvani su zvezde. I tu je treći mesec, mesec koji tek treba da se uzdigne na nebo. On se krije u vodi. Čezne za nebesima, a ne zna da će njegova lepota ovako velika biti samo u vodi. Ne zna da je mesec u vodi namenjen svima, a oni koji su na nebu namenjeni su samo vukovima. Jednom kada ode na nebo čeznuće za svojom vodom.

Sa jednog prozora Mes posmatra mesec u vodi. Iz dedine kancelarije je uvek imala najbolji pogled na njega. Deda i ona su često gledali u taj čudesni mesec. Tada bi joj uvek pričao legend o mesecu u vodi. Zbog toga je sada zna napamet kao svoj Dorinar.

Sada zavidi toj legend. Ona verovatno nije istinita, a i da je istinita u njoj nema ništa loše. Draže bi joj bilo da je deo neke legend poput ove, pa da svet ne zavisi od nje, a ne ovako.

Kancelarija u kojoj se nalazi obasjava samo mesečina. Nije htela da uključi lampe, jer bi onda njeni roditelji znali gde je. Mada mogli bi lako da pretpostave. Uvek je u svojoj sobi, vrtu ili dedinoj kancelariji, a ponekada je i u dedinoj nekadašnjoj sobi.

Njenu pažnju je privukla knjiga čija su slova svetlela pod mesečinom. Do sada je nikada nije primetila. Prišla je i čim je pročitala naslov setila se ove knjige.

Dok Mel pregleda papire koji su mu razbacani po stolu, njegova unuka razgleda knjige koje prekrivaju ceo jedan zid. Pažnju joj je privukla knjiga crnih korica sa belim slovima.

,,Dedice..."

Podigao je glavu i nasmešio joj se. ,,Reci, moja mala vučice."

Prstom je pokazala tu knjigu koja se nalazi na visokoj polici koju ona ne može da dohvati. ,,Kako se zove ova knjiga?"

Prišao joj je da bi video na koju knjigu misli. Shvativši na koju knjigu je mislila iskreno se nasmejao. ,,Maximus quol secretum."

Namrštila se dok je malim ručicama sklanjala kosu sa lica. ,,Ja ne znam šta to znači. Zašto bi neko tako nazvao knjigu? To je glupo!"

Čučnuo je pored nje. Svojom velikom, naboranom rukom uhvatio je njenu malu i nežnu.

,,Maximus quol secretum znači najveća tajna."

Lice joj se ozarilo. ,,Sada razumem! Nego dedice... Zašto ti nikada ne čitaš tu knjigu?"

,,Zato što ćeš je jednog dana ti pročitati."

,,Da li je taj dan danas?", srećno je uzviknula što je njega nasmejalo.

,,Nije..."

Nasmejala se. Rešila je da pročita tu knjigu , svakako nema šta pametnije da radi dok je ovde. Njeni roditelji su takvi da nikada neće uznemiravati osobu koja čita, tako da joj se ideja da pročita ovu knjigu čini još boljom.

Pokušala je da uzme knjigu, ali joj je samo gornji deo ostao u ruci, dok je donji i dalje bio na polici. Čas je gledala u deo koji drži, pa u deo na polici. Primetila je da se nešto nalazi u delu na polici. Iz njega je izvukla kovertu sa pečatom Meliusovih. Deo koji je držela u ruci vratila je na njegovo mesto.

Smestila se u dedinu fotelju, koju je okrenula ka prozoru da bi je mesec obasjao. Iz koverte je izvadila pismo. Odmah je prepoznala dedin rukopis.

,,Mala moja vučice,

Ako ovo sada čitaš to znači da sam te napustio. Poznavajući sebe, nisam umro od starosti ili neke bolesti.

Znam da sada kriviš sebe za moju smrt, jer sada već znaš šta si i šta sve znače moje priče, ali ne radi to. Ti nisi kriva, ti jedina u svemu ovome nisi kriva. Ja se ne kajem zbog svojih postupaka, a smrt sam zaslužio. Jedino se kajem što sam tebe ostavio samu u najtežem period tvog života. Žao mi je zbog toga. Nadam se da ćeš oprostiti svom dedici, jer ja sebi neću.

Deo moje čarolije je u tebi, ne znam koliko dugo je već u tebi. Da bi se ta čarolija oslobodila moraš naći mesečev nož, jer je on ključ koji će otključati tu čaroliju u tebi.

Samo se nadam da ga se Ana nije dokopala, jer znam i sam koliko ga želi. Ona ga želi zato što on može i da zaključa moć u nekome. Sa tim nožem niko joj ne bi mogao ništa.

Mada ne verujem da je kod nje, jer sam ga poverio na čuvanje Teodori, tvojoj kumi. Ona ne zna čarobna svojstva tog noža, nisam imao vremena da joj ih objasnim. Zato moram tebi da objasnim kako da otključaš moju čaroliju.

Moraš se iseći nožem, odnosno, sečivo noža mora biti prekriveno tvojom krvlju. Zatim bi trebao neko drugi da kaže, preporučio bih Teodoru, :,,Im 'reserans (Otključavam)."

Nakon toga ćeš se onesvetiti, a kada se probudiš jedno vreme nećeš moći da kontrolišeš čaroliju, pretpostavljam par dana, dok se ne navikneš na moju čarliju.

Ne plaši se, ja te posmatram i čuvam sa neba. I znaj da sam uvek bio ponosan na tebe i uvek ću biti ponosan na tebe šta god se desilo. Ne zaboravi da si ti ceo moj svet, moja mala vučice.

Voli te dedica."

Suze natapaju Melovo oproštajno pismo. Ruka kojom ga drži joj drhti. Drugom rukom je prekrila usta da bi prigušila jecaje. 

I tebe voli tvoja mala vučica.