Bela vučica

47.

,,Ed... probudi se... Ed... Edvarde..."

Dok Edvard bezbrižno spava, Mes sedi na njegovom krevetu i pokušava da ga probudi. Došla je kod njega jer je imala košmar koji je na nju ostavio toliko veliki utisak da sada ne sme da spava sama.

Ponovo je sanjala da je Jumi. Zapravo, skoro svaku noć sanja isti san. Napamet zna Juminu prošlost, a i kako se tada osećala. Svaki put kada se seti toga naježi se. Priča o nastanku Bele i Crne vučice, koju joj je Jumi ispričala, je zapravo blaža verzija stvarnosti, u njenim snovima je sve mnogo, mnogo gore.

Ovo je prvi put da je, nakon što se probudila uz prigušeni vrisak, došla kod Edvarda. Ovaj put san je bio malo drugačiji. Sve je bilo sasvim uobičajno, sve do samog kraja, ali kraj je bio drugačiji. Umesto da je Jumi pala na zemlju natopljenu krvlju, pala je Mes, a Šira više nije jedva stojala iznad nje, već devojka zelenih očiju čije lice nije mogla lepo da vidi. Videvši svoju smrt probudila se uz prigušeni vrisak, koji je bio jači od prethodnih. Posteljina je bila, kao i ona, mokra.

Dvoumila se da li da ode kod Adriana ili Edvarda. Prvo je rešila da ode kod Adriana, jer bi njega lakše probudila, ali u njegovoj sobi zatekla je prazan krevet. Zbog toga je došla kod Edvarda kojeg još uvek nije uspela da probudi.

,,Edvarde!", vrisnula je.

Iskočio je iz kreveta pre nego što je oči otvorio. Polako ih je otvorio, a kada je ugledao Mes, kako ga namršteno posmatra, sa olakšanjem je izbacio vazduh iz pluća. Seo je pored nje jedva držeći oči otvorenim.

,,Šta se desilo? Prepala si me." Jedva je uspela da ga razume jer je zevao dok je pričao.

,,Već jako dugo pokušavam da te probudim. Lakše sam pobedila vukodlaka, nego što sam tebe probudila."

,,Odavno je prošla ponoć, zašto ne spavaš?"

,,Zbog toga sam i došla. Plašim se da spavam sama.", tiho je rekla.

Prišao joj je i obgrlio je rukom. Svoju glavu naslonila je na njegovo rame. Napokon se osećala mirnom i sigurnom. Istog trenutka bi mogla da otputuje u carstvo snova.

,,Šta si to loše sanjala?"

,,Sanjala sam da sam Jumi..."

,,Duh Bele vučice koji se krije u tebi."

,,Da, samo što sam sanjala da sam ona dok još nije postala duh Bele vučice."

,,Ovo ti nije prvi put da to sanjaš. Da li si razgovarala sa Jumi o tome?"

Zatvorila je oči i još više se pribila uz njega. ,,Rekla mi je da nije upoznata da se nekoj predhodnoj Beloj vučici događalo nešto slično. Rekla mi je i da ne obraćam preterano pažnju na to, jer je možda priča samo ostavila preveliki utisak na mene pa je zbog toga sanjam."

,,Možda je u pravu."

,,Možda...", sve tiše priča. Počela je da se uspavljuje.

,,Do sada se nisi plašila tih snova."

,,Do sada na kraju snova je umirala Jumi, ne ja..."

,,Molim..."

Nije dobio odgovor. Pogledao je u nju i video je kako spokojno spava uz njega. Poljubio ju je u čelo i namestio ih da legnu na krevet.

Na vrhu zidine, koja pripada Guerosima, stoji Adrian. Posmatra šumu iz koje dolaze jezivi urlici. Na prvi pogled šuma mu izgleda mirno, ali unutar je sve sem mirnog. Baš tako se i on sada oseća. Toliko toga ga muči, a trudi se da to ostali ne primate. Njegovi prijatelji i bez njega imaju i previše problema, zbog toga i ne želi da ih opterećuje.

Osećaj krivice ga izjeda iznutra. On je jedini koji zna ko je Anja, i nikome nije to rekao. To bi im puno olakšalo, ali, ipak, on ne želi da im kaže. Oseća da joj je nešto dužan. Istinu. To joj je dužan. Ali time ne može da se oduži, jer nije siguran da je spreman da prihvati istinu.

Pomirio se sa činjenicom da će jednu osobu da izgubi. Ali koju? Nju, koja predstavlja nešto dobro u njegovom lošem životu? Ili Anju, osobu do koje mu je na čudan nečin stalo?

Mora odlučiti ko mu je bitniji. Do koga mu je više stalo. Koju ne želi ni po cenu života da izgubi. Mora odlučiti. A kada odluči moćiće da izabere onu bez koje ne može da zamisli svoj život.

Samo, da li će njegov izbor biti pravi? Da li će izabrati onu kojoj više znači?