Bela vučica

12.

Odavno je prošla ponoć. Mes je još uvek budna. Prevrće se po krevetu, ali joj san na oči ne dolazi. Ovo je četvrta noć kako ne može da spava. Nešto je muči, a zna i šta. Teško je udahnula, pa izdahnula. Sklonila je sa sebe ćebe i ustala je. Prišla je prozoru.

Od malena voli da posmatra mesec, pogotovo kada je pun, kao što je večeras. Uvek je to prepisivala simbolu njene porodice, jer je svima poznato da vukovi zavijaju na pun mesec. Ali duboko u sebi zna da ga voli zbog dede. Tu ljubav prema mesecu je uvek delila sa njim. Kada ne bi mogla da spava išla bi kod dede u njegovu kancelariju, pošto je najviše radio noću. Tada bi je podigao kod sebe u naručije i tako bi posmatrali mesec. I tako sve dok ona ne bi zaspala, tada bi je ušuškao u njenom krevetu.

Dok je tako posmatrala mesec i zvezde, slučajno je pogled spustila ka dvorištu. Tamo je ugledala Edvarna koji je naslonjen na drvetu. Pogled mu je spušten, posmatra travu, to uvek radi kada je zamišljen. Tako u pidžami, Mes je rešila da ode kod njega.

Dok je ona silazila, Edvard je zamišljeno gledao u travu koju vetar pomera. I njega nešto muči. Brine se za Mes. Plaši ga to što ne zna kako bi mogao da je zaštiti od svega što dolazi. To stvara nemir u njemu.

,,Ed..." Polako mu je prišla Mes. Okrenuo se ka njoj. Nasmešio se kada je vido u pidžami.

,,Mes...Zašto ne spavaš?" Prišao joj je.

,,To bih mogla i ja tebe da pitam... Nisam mogla da zaspim." Obgrlila je svoja ramena kada je malo jače dunuo vetar.

,,Nešto te muči?" Uhvatio ju je za ruke.

,,Da... Ti me mučiš.", tiho je rekla.

,,Ja?"

,,Da, ti Edvarde! Nisam navikla da ne pričamo. Znam da sam napravila grešku. Ali imam osećaj da ću se lakše suočiti sa njom, nego sa tvojim ćutanjem."

,,Mes..." Samo ju je privukao u snažni zagrljaj. Oboje su u njemu tražili utočište od svih briga. Taj zagrljaj im je bio beg od stvarnosti, koji im je bio preko potreban. Oni su jedno drugom utočište. Ubrzo su se odvojili.

,,Malo je hladno ovde." Mes se rukam trljala po ramenima.

,,Hajdemo unutra."

Nisu slutili da ih sa jednog prozora posmatra Beatris. U njenim očima pojavile su se suze. Nije imala snage da ih zaustavi. Samo je legal u krevet. Zagrlila je kolena i počela je da jeca. Uvek ju je bolela ova njena neuzvraćena ljubav, ali nije očekivala da će se ta bol sa vremena na vreme povećavati.

Edvard i Mes su krenuli u svoje sobe, kada je Mes stala kod vrati. ,,Ed...", okrenuo se ka njoj, ,,Da li bi mogao ovu noć da prespavaš kod mene?" Samo se nasmejao i krenuo je ka njoj. Ušli su kod nje u sobi i legli zagrljeni u krevet.

,,Mes...da li spavaš?"

,,Ne.", promrmljala je zatvorenih očiju.

,,Želim nešto da znaš."

,,Šta?"

,,Nisam bio ljut, samo sam bio zabrinut. Plašio sam se da će ti se nešto dogoditi. Izvini zbog mog ponašanja." Pogledala je u njega.

,,Izvini ti. Obećavam da ću od sada voditi više računa na sve. Neću više nikome otkriti svoju pravu boju očiju. Važi?" Nasmešio se.

,,Važi... I moramo početi da istražujemo legendu o Beloj i Crnoj vučici."

,,Možemo li o tome sutra? Spava mi se." Svoju glavu je smestila između njegovog vrata i ramena, to mesto je njeno utočište.

,,Možemo." Poljubio ju je u kosu i još jače zagrlio, ako je to uopšte moguće. Tako zagrljeni otputovali su u bolji i lepši svet, svet bez briga, svet snova.