Bela vučica

50.

Stoji ispred ogledala i sa smeškom na licu gleda u svoj odraz. Kosa je uredno nameštena u levu stranu. Crno odelo sa zlatnim ivicama i dugmićima šiveno je po njegovoj meri. Zlatna ogrlica, na kojoj visi veliki privezak u obliku slova T, spušta mu se do grudi. Taj njegov nemilosrdni stav i strašan izgled savršeno predstavljaju njegovu porodicu.

Napušta svoju sobu i nastavlja da ide dugim i mračnim hodnikom. Zidovi su prekriveni slikama njegovih predaka koje sa ponosom gleda. Živi za dan kada će i njegov portret zauzeti počasno mesto odmah pored portreta njegovog oca.

,,Pa ko se to nama setio da dođe kući?"

Prišao mu je mladi čarobnjak u identičnom odelu kao što on ima. Jedina razlika je ta što on nema ogrlicu sa slovom T.

,,Bredi..."

Zagrlili su se. Od početka školske godine se nisu videli pa su se uželeli jedan drugoga. Vole se kao braća, iako zapravo to nisu. U početku su oboje mislili da se neće dobro slagati. Činjenica da će se njihovi roditelji venčati nije im se svidela. Još uvek ne podržavaju taj brak, ali to ih ne sprečava da se vole kao braća.

,,Pa kakva je atmosfera u porodici?" Upitao je Bredija kada su nastavili da koračaju hodnikom.

,,Edi, pa kako može da bude... Deda Azirel i dalje ne podnosi moju majku. Uvek je zadirkuje i provocira samo da bi je izbacio iz takta. Ni on njoj nije najdraža osoba, a nisi ni ti. Samo što si joj ti draži od njega, verovatno zato što te ne viđa često. 

Deda Azirel uvek nešto indirektno prebacuje sinu, ali tvoj otac mu pametno to prećuti i odmah menja temu. Ipak, deda Azirel mu jedno deset puta ponovi istu stvar. On baš ne ume da odustane.

Naravno, tvoj otac i ja se ne volimo, to nije ništa novo. Ali ponašamo se kao i uvek. Ne obraćamo pažnju jedan na drugog i ne razgovaramo. 

Pa šta kažeš? Sasvim normalna porodica. Toliko normalna da trebaju svi da nam zavide na slozi."

,,Znači deda Azirel i ti se držite zajedno, kao i moj otac i tvoja majka."

,,Pa i ne baš. Ima trenutaka kada tvoj otac i deda Azirel sasvim normalno razgovaraju. A i ja imam normalan odnos sa mamom."

,,U prevodu Azirel i Klaudija se ne podnose, kao što se ne podnosite i Gard i ti." Stali su ispred velikih vrati.

,,Tako je." Pogledao je u vrata. ,,Da li si spreman za pakao?"

Edvard je samo slagnuo ramenima. Ništa novo za njega.

U velikoj, prostranoj sobi, gde je sve crno-bele boje, ističe se postavljen sto sa crvenom svilom. Na stolu se nalaze pet jela. Tu se nalazi Klaudino omiljeno jelo, salata od krastavca, šargarepe i zelene salate. Tofu od slanine se skoro pa ceo vek nalazi na ovom stolu, inače omiljeno jelo najstarijeg člana porodice. Kalamari na žaru, inače tradicionalno jelo juga, čini hobotnica zajedno sa zelenom paprikom i lukom. To je bilo omiljeno jelo Bredijevog oca, a sada je njegovo. Tu je i čorba od bundeve, Gardovo omiljeno jelo. Edvardu nikada nije bilo jasno kako to neko može da voli. Istini na volju, nikada mu ni otac nije bio jasan. A po Edvardovoj želji na stolu se nalazi i prženi bakalar.

Tristovi nikada nisu bili oni koji vole običaje. Upravo zbog toga se drže samo najosnovnijih običaja za Uzvišenje. Takođe, Uzvišenje je i jedini praznik koji slave.

Kada su Edvard i Bredi ušli u sobu su se već nalazila dva muškarca identično obučena kao Edvard.

Srariji muškarac, čije je lice puno bora, a oči toliko sitne da se zenice ne vide, sa širokim osmehom je krenuo ka njima.

,,Došli su moji momci!"

Snažno ih je zagrlio. Kada su se odvojili Edvarda je povukao u još jedan zagrljaj, koji je jači nego predhodni.

Kada su se odvojili ispred njega je stao kratko ošišan čovek izmorenog lica. Njegove oči odaju da u njemu nema ništa više sem praznine. Sama njegova pojava je strašna, ali šta drugo očekivati od najnemilosrdnijeg vojnika čarobnjaka.

,,Pozdravila te je Mes."

Prišao je sinu i zagrlio ga, ali ni približno kao što ga je deda zagrlio.

,,Mogla je da dođe." Mali smešak pojavio se na njegovom uvek ozbiljnom licu.

Osećanja nikada nije pokazivao, zbog toga je i stigao toliko daleko. Ipak, plava devojčica sivih očiju mu se podvukla pod kožu. Za njega je ona bila njegova nesuđena ćerka. Svesan je da je više ljubavi dobijala od njega, čoveka koji ne pokazuje osećanja, nego od rođenog oca.

,,Ipak je rešila da ode kući."

,,Hajde za sto. Šta čekate?", veselo je govorio Azirel. Definitivno Gard nije ništa povukao na njega, sem snažne građe, jer je on celog života bio veseljak.

,,Oče, znaš i sam koga čekamo.", opomenuo ga je Gard.

,,A ti sine znaš i sam da će bar sat vremena da kasni.", zlobno se osmehnuo, ,,Kada nisi birao pažljivo, sada ništa ne možemo." Gard je samo odmahnuo glavom ne komentarišući ništa. ,,Ali u svako zlo postoji nešto dobro." Ruku je stavio na Bredijevo rame. ,, Ovde je dobro Bredi, a radi njega ću istrpeti zlo zvano Klaudia."

Nakon što su se smestili za sto i počeli da jedu, u sobu je ušetala, u dugoj crnoj haljini sa otvorenim leđima koja su samo prekrivale zlatne niti, žena duge crvene kose.

,,Vidi ko je rešio da nas počesti svojim dolaskom.", viknuo je Azirel.

,,Tata, izvini što si čekao." Lukavo mu se nasmešila dok je izvlačila stolicu pored svog supruga.

Gadljivo se namrštio Azirel. ,, Ja imam jednog sina i samo sam njemu tata. Takvoj lisici kao što si ti tata nikada ne bih mogao da budem. Pa pogledaj mene i sebe, ja sam duša od osobe, a ti si sami đavo."

,,Zašto te onda moj sin zove deda?"

,,Njemu jesam deda!" Pokvareno joj se nasmešio. ,, Ali još uvek ne verujem da lisica kao ti može da bude majka ovom zlatnom momku."

Uvređeno je izdahnula i okrenula glavu od njega. ,,I ti si ovde?"

,,Ovo je i moja kuća. Gde bih drugo bio?", odgovorio joj je Edvard dok pogled nije ni sklonio sa svog tanjira.

,,Bolje da jutros nisam ni ustala iz kreveta.", rekla je za sebe, ali starog Azirela sluh još uvek nije napustio.

,,Za sve bi bolje bila da nisi ustala."