Život sa kriminalom (Završena)

51. deo

Uzevši pištolj u ruke iz dva hica ih sve pogodim u predeo stomaka. Brzinski protrčim pored njih i samo par sekundi kasnije se nadjem usred nečega velikog. Jednom rukom sklonim kosu sa lica i krenem da trčim iz sve snage. Vojna lica, policajci svi na okupu su me čekali na izlazu. Bilo je pomalo zabrinjavajuće. Jednom rukom izvučem pušku iz ranca, te nervozno uperim u njih.

"Ko ste vi?"-upitam ih.

"Noa, mi ti samo želimo dobro"-kaže.

"Gde mi je devojka!"-rekavši to, potegnem obarač i...

*7 dana kasnije*

*Aya Pov*

Nemo otvorim oči sa velikom dozom umora. Protrljam oči, što nije pomoglo mom vidu, koji je bio mutan. Nekoliko minuta kasnije, opet otvorim oči i primetim da se nalazim u nekoj prostoriji bele boje sa plavim svetlima. Oko mene su se nalazile kapsule sa ljudima, koji su izgledali jako umorno i... i... grozno. Pokušam da pomerim ruke, znajući da nije bilo šanse da se izvučem. Pomeravši ruke, alarm se oglasio.

"Jebem ti alarm"-dodam tiho.

"Ooo gospođice, probudili ste se"-rekla je žena plave duge kose.

"To tebe ne zanima"

"Naravno da me zanima. Tvoj dečko je u kritičnom stanju. Pokušavši da te nađe dobio je metak ravno u srce. Naravno to nam nije bila namera, ali sam je hteo."-rekla je sa zadovoljstvom u očima.

Ispustim suzu, koja je brzim sekundama padala niz moje glatko lice. Činilo mi se, kao, kao da mi je ceo svet srušen. Bio je to veoma grozan osećaj, jer si ti kriva za to. Sama zamisao na to da sam ja kriva za to me je teralo na veoma velike suze, koje sebi nikad ne bi oprostila. Toliko tuge u tim mislima mi je dalo do znanja da moram da im se duplo više osvetim za svu muku koju su nam naneli.