Život sa kriminalom (Završena)

44. deo

Veoma uplašeno sam ceo dan razmišljala. Sednuvši uz prozor, primetila sam crni kombi.

"Noa..."-rekla sam.

"Šta je bilo?"-upitao me je.

"Došli su"-rekla sam, ustavši sa prozora.

Potrčala sam prema Noi i naslonila ga na sebe.

"Moramo da idemo"-rekla sam uplašeno.

"Stani sekund"-polako je otišao do kreveta. 

Podigao je posteljinu i izvukao pištolj. Brzo sam ga uzela i povukla van sobe.

"Možeš da trčiš?"-upitala sam ga brzo hodajući.

"Ne baš"-dodao je.

"Nema veze, idemo na zadnja vrata"-uzviknula sam i snažno ga uhvatila za ruku.

Pokušavali smo što brže da siđemo na prvi sprat, ali Noeve noge mu to nisu dozvoljavale. Naslonila sam ga na sebe i trčeći smo sišli niz požarne stepenice. Izlazeći iz bolnice, začuli smo alarm u vezi požara. Taj trenutak nam je dao potez da odemo što dalje od bolnice. Nakon par trenutaka smo zastali iza jedne kuće, te umorno seli na pod. Žedni i umorni smo se gledali.

"U šta sam nas uvalila"-rekla sam sa očima punim suza.

"Rešićemo ovo zajedno"-rekao je polako mi prilazevši.

"Kako Noa?"-dodala sam pesnicama udarajući u beton.

"Alo, alo nemoj, povredićeš se"-rekao je uzimavši mi ruku.

"Za sve sam ja kriva"-ispustila sam suzu bola, te sklonila pramen iza uha.

"Aya"-jednom rukom mi je okrenuo glavu prema njemu.

"Ni smrt nas neće rastaviti"-rekao je, te nam je polako spojio usne.

Pomerao ih je u ritmu ljubavi. Nežno sam mu uzvratila isti, te ga jednom rukom pomazila po licu. Ponestao dah nas je rastavio. Na našim licima se napravio mali smešak, ali samo par trenutaka kasnije, Noi je zazvonio telefon.

"Josh je"-rekao je javljajući se na telefon.