Život sa kriminalom (Završena)

59. deo

Šetajući malo duže šumom, stanemo kraj velikog drveta. Skinem ranac sa leđa te legnem na mokru travu. Blago mokra trava bi mi koliko toliko ublažila bol u stomaku. 
Legnem na leđa te upletem ruke i pogledam u zvezde. Sve su podjednako sijale. Samo jedna je bila malo veća i sijala je poput nekog anđela. Nalazila se iznad brda. Bila je prelepa i tako posebna.
Svi su ubrzo zaspali sem mene. Celo veče sam razmišljala o meni i Noi. Kako ćemo se videti, kako će to igledati, da li će me poljubiti? Sve je bilo lepo dok nisam zaspala i krenula da sanjam totalne gluposti.

*Sutradan ujutru*

Budi me cvrkut ptica. Sunce se jedva probijalo groz gusto lišće drveća. Blago otvorim oči, te ih nežno rukama protrljam. Iz ležećeg položaja se prebacim u sedeći. Svi spavaju. Polako ustanem na noge i krenem da ih budim, jer imamo još dosta toga da saznamo, a tek smo na početku.

"Budi se Ognjene"

"Am... Molim"

"Kažem, budi se"

"Koliko je sati?" promrmlja.

"Am... 9"

"Uff"

Ustane u tren oka, te probudi sve ostale uz buku i dreku. Naslonim se uza zid, dok se drugi spremaju za polazak.
Tako gledajući ih, skapiram koliko su oni dobri i spremni sve da urade za nekoga.

"Jesu svi spremni?" kaže, tražeći jasan odgovor.

"Da, gospodine!" veoma jasan i glasan odgovor se čuo šumom. 

Nakon dužeg spremanja smo krenuli dalje. Bilo je naporno, ali sve za mog idiota.