Prolog

3.6K 120 9
                                    

                                                                                                                                             Beograd, Jul, 2012.



Nemiran sam, što je čudno za nekoga poput mene. Ne drži me mesto, gubim fokus na sve, živci su mi otkazali poslušnost. Loše spavam, još manje jedem; da sam žensko pomislio bih da sam trudan. Ovako, da ga jebem, ako znam gde je nestao onaj staloženi, strpljivi advokat.

I tako već treći dan.

Keva je zvala da je izvedem na ručak, ali sam odbio. Kao da će se nešto loše desiti ako mrdnem van ova četiri zida. Misli koje mi haotično napadaju svest teško je iskontrolisati, pa valjda zato skačem tri metra od zemlje kad mi zazvoni telefon.
"Već sam digao ruke od vas!" Kaže umesto pozdrava.
"Hvala kurcu, pa si se javio! Umro sam, jebote!" Odgovaram sa neskrivenim olakšanjem.
"Šta ti je, jebote?! Imam sve pod kontrolom..." Čujem neke glasove u pozadini pa znam da, i kad bi hteo, ne može mnogo toga da mi kaže.
"Slušaj, brate, otišao sam na brzaka pa nisam stigao da te vidim. Znaš proceduru, ako..."
"Jedi, bre, govna! Nema, ako", prekidam ga žustro.
"Nemanja, sad ja pričam! Neću ponoviti, ali znaš šta treba da radiš. Nije kao i inače, zato ti govorim. Nisam uspeo da dobijem Damjana, pa ga pozdravi i reci mu da mi čuva ženu. Luki poruči da se ne zajebava sa mojom mašinom i da je održava, inače će najebati."
"Čekaj, sve mu jebem..." Pokušao sam da mu kažem da se čuva, ali je žurio.
"Brini o Stani ako ne dođem i nađi mi, molim te, Bebu, znaš da mi je to važno. Zato sam i došao, izgleda da sam konačno slobodan." Znam sve njegove šifre napamet, ali mi se ništa od ovoga ne sviđa.
"Ortak, a da me sačekaš da dođem pa da obojica uživamo u toj slobodi?"
"Nema šanse! Znaš da te volim, ali ne baš toliko. Nego, moram da palim. Kad budeš išao kod keve, ostavio sam ti nešto u PDS-u, ali vodi računa da ne vidi, želim da je iznenadim..." Glasovi u pozadini su sve glasniji. Jasno mi je da ništa nije kako treba. "Hoću brate, sve ću, ali se ti ipak vrati. Znaš da nikad ne odosmo na ono pecanje." 

"Hahahaha," smeje se budala. "I ja tebe volim matori, jebi me ako znam zašto, al je tako..."

"Hej, ne..." Tu-tu-tu-tu... "Preteruj." Završim misao sam za sebe, dok spuštam slušalicu jer se veza prekinula.

Kao i njegov život.

Moj je samo stao, onog trenutka kada su me zvali sa VMA. Ništa, još dugo, nije imalo smisla kao što ni taj poslednji razgovor sa Nikolom nije.

Imali smo brutalnu priču koju nisam želeo ni sa kim da delim. Ne zato što sam bio nepoverljiv, već zato što mi je trebalo da nešto bude samo naše.
Poput ovog razgovora, koji je tek posle sedam punih godina dobio smisao.

Ili sam ja bar tako mislio.
Jer, Nikola je imao svoju istinu.

Koju nikada nije podelio ni sa kim.

-----------------------------------------------------------------

Vreme je za novo putovanje... Neće biti lako ni kratko, ali potrudiću se da u njemu uživate... Hvala vam na poverenju i strpljenju! <3 <3 <3

Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -Where stories live. Discover now