Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

10. Poglavlje

"Kako to misliš, ideš?!" Nisam nameravala da zvučim kao razmaženo derište, ali već mi je pun kofer napuštanja. Od kada sam se vratila u Rim pre skoro dva meseca, polako sam se oporavljala. Kada me ugledao kako se vučem na 'Fiomicinu', raspala sam se i pre nego što me uzeo u naručje. Bio je to prvi put da sam doživela nervni slom na otvorenom, dok su me svi na krcatom aerodromu zapanjeno gledali. Ali, od tada me praktično nije ostavljao samu. Ako ga nije bilo kući, stric bi se pobrinuo da uvek nekog bude u mojoj blizini. Nisam bila suicidna, reči mog terapeuta, ne moje, ali lagala bih kad bih priznala da mi po povratku nije padalo na pamet da skratim svoje muke. Gledano sa strane imala sam sve u životu i daleko od toga da sam bila nezahvalna kučka, ali nisam bila srećna.
Kao ni sada, dok me Mirkan obaveštava da mora na službeni put. Retko je putovao poslednjih godina, osim kada smo zajedno išli na letovanje ili zimovanje, pa mi je verovatno zato njegova izjava teško pala. "Potrudiću se da što pre dođem, Caro. Obećavam!" Pre nego što sam ga zagrlila, kao da mi život zavisi od njega, što verovatno ima smisla, dopustila sam da mi suze pobegnu iz očiju.
"Bože, pretvorila si se u pravu cmizdravicu," nežno je prošaputao dok sam ga grlila. Bio je dobar prema meni, ali ovo je za njega bilo previše. Često sam se pitala ima li uopšte emocije, a sada me i grli i teši. Jebote, desiće se kataklizma!
Ali, bio je u pravu, iako sam mu obećala da neću više plakati. Suze su se prosto otimale. Videla sam mu brigu u očima pre nego što je otišao, ali znam da je to baš poput mojih suza bilo jače od njega. Nismo se često odvajali, ali uvek bi nam prijalo.

Čak sam u poslednje vreme počela da razmišljam o preseljenju, samo da položim diplomski na Akademiji i počeću da tražim neki stan. Ono malo mojih poznanika i kolega što sam imala, već je bilo samostalno, ali oni nisu imali život poput mog.
"Ok, dosta je samosažaljenja! Mogla bih u šoping?!" Možda jesam pomerena, ali ne razgovaram obično sama sa sobom, samo ponekad na glas razmišljam. A s obzirom da nisam ljubitelj mahnitog, nasumičnog bacanja para i presvlačenja, u prevodu šopinga, iznenadila sam i samu sebe ovom idejom. Ali, čak i slomljenoj i usamljenoj devojci poput mene, prija kad je tetoše u buticima. Zato sam na brzaka navukla na sebe nešto toplije odeće i udobne čizme, jer sam planirala da pešačim, pa krenula u pohod na tržne centre.
Kao ni za mnoge druge stvari i situacije u životu nije mi trebalo društvo, pa sam čak i telefon ostavila kod kuće. Sada, kad je i Mirkan na putu, nisam se osećala obaveznom da budem odgovorna. Za promenu mogla bih da se fokusiram na sebe i ne razmišljam o drugima. Možda nisam iskusna šopingholičarka, ali ne kaže se bez veze, 'svi putevi vode u Rim'. Dakle, i ono što mi ne treba verovatno ću kupiti.

                        *                  *                 *

Ceo dan! Toliko sam ostala! Trebalo je da se držim Via del Corso ulice, a ne da zapalim i do Eurome. Sva sreća pa sam se dogovorila za dostavu, inače bi mi ruke otpale. I ovako jedva vučem ovih nekoliko kesa, a žali Bože i bačenih para na taksi. Baš kad sam počela da se osećam bolje, zapekla me savest zbog potrošenog novca, jer ovo nisam ja. Realno, pare nisu problem, imam ih i više nego što mi treba, ali problem je u tome što nisu moje. Nisam ih zaradila ja. Želela sam, ali Mirkan je kao papagaj ponavljao da se ne opterećujem i da učim. Da o novcu brine on i da ga ima i previše, a da nema nikoga drugog sa kim bi ga podelio. Na kraju sam popustila, iako sam bila ljuta i na sebe i na njega, jer sam se osećala kao parazit.

U svađi sa samom sobom prepešačila sam do ulaza u zgradu, a kad sam zakoračila na prvi niz stepenica, standardno izbegavajući lift, umalo me srčka nije strefila zbog udarca u nekog tipa.
Nisam ga primetila, a on mene nije ni mogao, jer sam mu se zabila u široka leđa.

"Jebote, još mi je samo ovo falilo!" Još se nisam oporavila od udarca, a već me udarilo saznanje da nesrećnik gunđa na srpskom. Nisam često slušala svoj jezik ovde. Ponekad u prolazu kad naletim na napaljene turiste, ali u svojoj zgradi, a-a. Valjda zato nisam registrovala glas, pa kad se stranac okrenuo i kad sam razjapila usta od zaprepaštenja i zateturala se unazad, ispustila sam sve one kese koje sam vukla. Kao da me očekivao, samo je progunđao, "Konačno, mala..."

Uvek su mi bile smešne ribe na suvom, ali mogu da se zakunem da sam ja izgledala identično. Oči sam otvorila toliko da bi mi zenice mogle ispasti kao od šale. A usta koja sam pokušala da pomerim samo su zjapila širom otvorena, dok sam se borila za vazduh. Ne od straha. Ja sam se ukopala od prizora. Da mi je neko spomenuo i u šali da će ovaj frajer šetati ispred vrata mog stana u sred jebene Italije, nasmejala bih se glasno. Što je izgleda bilo dovoljno da se stvarno počnem hihotati kao šiparica, sigurna sam na nervnoj bazi.                                                "Da ne nosiš tolike kesetine kao da si opustošila Rim, pomislio bih da dolaziš iz kafane i to dobro nalivena! Mada," baci pogled na sat, "Rano je čak i za notorne alkose". Da li zbog svoje izjave, ili zato što ne prestajem da se cerekam i njegove predivne pune usne izviju se u osmeh. Najlepši koji sam ikada videla na nekom muškarcu. I samo što mi padne na pamet da ga zapravo prvi put vidim nasmešenog, telo počinje da mi drhti, a lice menja grimasu u smrtno ozbiljnu.

"K... ka... Ovaj, kako si... me našao?" Jel ja to šapućem dok mucam? Ne prepoznajem svoj glas, pa uspaničeno pomeram noge za još jedan korak dalje od njega.
"Mala, sve se može kad se hoće. Nego, iskreno, popizdeo sam čekajući. Sve tvoje komšije su se izređale odmeravajući me u prolazu, kao da sam najgori kriminalac." Jedva uspevam da shvatim šta mi govori, ali zato ne trepćem dok zurim u njega pokušavajući da povežem sliku i ton. "Znam da nisam na tvojoj listi omiljenih osoba, ali bio bih ti zahvalan da me povedeš u stan, inače ću morati da se olakšam u ovoj kanti za smeće," priča i dalje, pokazujući rukom na korpu za papir ispod sandučića koji mi bodu leđa. Ništa nisam osetila, ali sad mi postaje jasno koliko smo smešan prizor.

Naravno da nisam očekivala zagrljaj, zašto bih, ali imala sam potrebu da osetim njegov dodir i konačno otkrijem da je stvaran, pa kao u usporenom filmu uspem da podignem ruku i pružim dlan ka njemu. Ali, njemu je izgleda sasvim normalno da se grlimo, pa me cimne naglim pokretom na sebe i obavije duge ruke oko mene. I šta sam drugo mogla, nego da mu uzvratim.
Nisam navikla na ovo, ali lagala bih kad ne bih priznala da mi se dopalo. Nisam taktilni tip osobe, mada duboko u sebi znam da bih se lako navikla, jer nisam imala koga da grlim. Italijani vole da iskazuju pažnju poljupcima u obraz ili dodirima dok pričaju, ali ja sam to godinama uspešno izbegavala, ne znajući tako da se ponašam. Iskreno, ponašala sam se kao da imam metlu u dupetu, ali za bolje baš i nisam znala. Ponekad bi mi čak palo na pamet da sam na svet došla sama, ne iz majčinog stomaka već iz epruvete, bukvalno.
Nije kao da sam merila, ali ovaj zagrljaj je potrajao, pa kad je počeo da mi šara prstima po leđima, počela sam da se povlačim. Dok sam pokušavala da smislim šta ću sad, on je već pokupio rasute kese i krenuo ka stepenicama. Nervozno sam se igrala sa pramenovima raspuštene kose pokušavajući da je zakačim iza ušiju, kad me je pogurao, "Mislim da sam zaslužio i neku kafu, valjda je pravite ovde?" Sarkazam mi je bio jako poznat pa sam se napokon pokrenula, provlačeći se pored njegovog krupnog tela i tražeći ključeve u torbici koju sam nosila na boku.
Vreme koje nam je trebalo da se popnemo do četvrtog sprata stare stambene zgrade u kojoj sam odrasla, proveli smo svako u svojim mislima, ali moje su i dalje divljale.

Ipak, kao dobra domaćica čim sam otključala vrata i jače ih gurnula, propustila sam ga unutra. Samo što sam čula da su kliknula iza mojih leđa, nisam mogla da odolim.
Morala sam da znam.
"Nemanja, zašto si došao?"

******************************************

I, on bi voleo da zna... :D :D :D