Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

18. Poglavlje

Već tri noći gotovo da ne spavam.
Prvo sam bila povređena, pa ljuta zbog saznanja da je Nemanja ovde bio samo zato što je morao. Ne želeo.
A, onda nervozna, jer sam čekala da se stric vrati. Ali, ga nije bilo. Još juče je trebalo da odemo na ručak. Kasnio je često, pa nisam brinula, sve do večeras. Još jedna noć je pala, a on niti je zvao, niti je odgovorio na moje silne pozive.

Nervozno sam se muvala po praznom i mračnom stanu u pidžami, ni ne pokušavajući da odem u krevet, po ko zna koji put premotavajući u glavi poslednji Mirkanov poziv. Sigurno nije ništa, ali ne mogu da se ne brinem kad je nedostupan već satima. Nekoliko puta sam podigla slušalicu da pozovem policiju, ali šta bih im dođavola rekla?! "Stric mi je nestao, ali znate, ne znam tačno u kojoj zemlji."
Pakao!

Još jedan krug kroz sablasno tih stan koji sam sredila do najsitnijih detalja, jer sam se tako najlakše rešavala stresa. Od juče ujutru ništa drugo nisam ni radila, osim što sam čistila svaki ćošak i svirala klavir dok mi jagodice ne bi utrnule. Komšije su bile pune razumevanja, ali valjda su se i navikli, mada su često u prolazu dobacivali kako su zahvalni, jer imaju priliku besplatno da slušaju moje koncerte. Nije kao da sam bila Šopen, ali bila sam dobra. U ostalom, ostalo mi je još par ispita do diplomskog. Svrbeli su me prsti da opet šaram dirkama, ali znala sam da je mnogo kasno. A, nisam htela da se zameram komšiluku, nikad ne znaš...

Zzzvvvvvrrrr...!!!
Reski zvuk zvona na vratima, naglo me prenuo iz sumornih misli, zbog čega sam poskočila u mestu. Predosećajući nešto loše, oklevala sam da krenem ka vratima. Noge su odjednom postale kao od olova, a sva krv mi se sjurila u srce. Toliko je lupalo, da sam se uplašila da će eksplodirati. Zvuk je nastavio da para tišinu i nije bilo sumnje da će radoznali komšiluk uskoro reagovati, ako se ne pokrenem. Uglavnom su gledali svoja posla, ali ovo je bilo glasno i kasno. Mahinalno su mi oči poletele ka satu; ponoć je odavno prošla, a i Mirkan je često gubio ključeve pa sam toliko želela da verujem da je na vratima, ipak, on. Kad su se stopala odlepila od poda, prvo sporim, a onda sve bržim koracima, toliko sam htela da pred vratima bude moj stric, da nisam ni proverila ko bi, ovako kasno, došao na naša vrata. Samo sam ih širom otvorila, kao što su mi se i zenice raširile kad je do mozga stigla slika.
U neverici i šoku, uz duboki udah sam sklopila oči samo na trenutak, a kad sam okrenula glavu želeći da proverim kakve su mi šanse za beg, zaledila sam se u mestu. Bili su svuda!

Ni ne sećam se da sam ostavila otvoren prozor, ali jedino što sam osetila bio je povetarac, koji mi je uz pogled na gomilu stranaca sa fantomkama na glavi, ledio krv u žilama.

Kao pčela kad upadne u čaj i otima se nadolazećoj smrti, kao kad pas iskoči ispred mačke ili se zec nađe ispred vuka.
Strah!
Miris smrti!
Umrtvljeni instinkti!
Bol zbog svega!
I, ivica ponora kao okidač...

Koraci... Tako glasni, zloslutni... Nepoznati... Isti ritam koji mahinalno ubrzava srce... Jeza koja puzi uz kičmu... I reči... Tako nagle i hladne!
"Gospođo Bogdanović, morate da pođete sa nama. Imamo nešto važno da vam saopštimo." Pokušavam da ostanem tiha i neprimetna, ali mi se duga haljina uplela u gusto granje dok dajem sve od sebe da razaznam ton, kojim se nepoznati ljudi obraćaju mojoj mami. Pokušavam da je otpetljam i primaknem se otvorenom prozoru. Ne smem da pocepam pohabanu tkaninu, jer nemam puno stvari za obući. Nemam ničega puno. Uskraćena sam za mnogo toga, ali mi ne smeta. Osim zagrljaja! Njih sam željna. Topline, pohvala, ljubavi... Osetim, ponekad, ljubazan pogled kod ljudi sa kojima delimo dvorište, ali mama mi ne dozvoljava da sa njima pričam. Ima i dece. Uvek se igraju. Ali, ja samo stojim u prikrajku i gledam ih. Nekad mogu da razumem šta govore, ali ponekad ne. Kad brzo pričaju i smeju se, samo im zavidim. Ja uglavnom ćutim... Da ne smetam. Jedino kad tata dođe, onda sve mogu i smem. Ali, njega već dugo nema. Ne čujem mamin glas, ali zato stranac nastavlja... "Izgubili smo sve tragove. Prošlo je previše vremena i nemamo informaciju gde bi mogao da bude. Od juče se vodi kao nestalo lice..." Panika je jedino što osetim. Ona me gura napred, zbog nje cepam haljinu i otimam se nevidljivim kandžama, koje me grabe za vrat. Gubim dah, ali sam skoro stigla. Ne dovoljno brzo, jer vidim par teških, vojničkih čizama koje poslednje staju u neki veliki crni kombi koji je brzo krenuo i pre nego što su se vrata zalupila. Još mi je taj zvuk kidao svaki nerv, kada sam spazila mamu kako stoji i zuri negde u daljinu. Kao da je izgubila glas i pojam o mestu gde je. I, znala sam bez da mi je išta rekla. Izgubili smo ga! Nisam mogla da se pomerim, ali sam premotavala poslednji susret sa jedinom osobom koja me pogledom mazila, rukama štitila i glasom uspavljivala. Misli su se zaglavile u trenutku kad smo se pozdravljali. Kad me je prvi i jedini put slagao. "Vratiću se, Bebo. Čekaj me..." Pala je prva, a za njom i ostale suze. Nije se vratio. Izgubili smo ga. A, sa njim i Radmilu. Jer ta žena, više nije bila ista. Ništa više nije. Ni ja više nisam bila Beba... Strah je pojeo osećaj nepripadanja. Sve je opustošio. I sa godinama se samo skrivao, nikada nije nestao. Jer uvek sam se pitala, kada će na mene doći red...

I došao je! Jer, ovo nisu bili karabinjeri. Ovo, čak ni mafija, nije bila.
Oni nisu nosili teške, vojničke čizme.
Ovi su bili, tako poznati.
Oni nisu puno pričali.
Ali su rekli jedino bitno, pre nego što sam izgubila svest. Čula sam ih izdaleka, kao i onog dana kada su rekli da smo izgubili tatu.
"Samo je uzmite!"

********************************

Ima tih poglavlja koja pomere iz mesta... I bice ih jos...

Ali, ovo je za mene jedno od emotivnijih... <3