Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

41. Poglavlje

Luka

"Sve ti jebem! Šta je ovo, koji kurac?!" Gledam u papir koji mi je dao, a ruka mi se trese.
"To je ono, što si iskopao!" Čujem glas, ali ne podižem pogled.
"Kako si znao?"
"Zar je, važno? U ostalom, zato sam tebe angažovao. Rekao sam ti da jedino tebi verujem." U pravu je. Ovo, je prokleto ogromna stvar. Zbog ovoga padaju glave.
"Važnije je pitanje, šta ćemo sa tim da radimo?" Oduvek sam znao da, Miloš Mitrović, nije budala. Druga je stvar što mi je zagorčavao život i u njega se petljao kad god je, jebeno, stigao. Mrzeo sam to! Mrzeo sam ovo!
"Ti si sjeban, znaš to?!" Nije trebalo da bude pitanje, već konstatacija, ali je zvučalo suprotno. Nasmejao se. Naravno da jeste, šta bi drugo. Ali, meni nije smešno.
"Da imam pištolj, pucao bih u tebe. Sistematski me uništavaš. Kako, dođavola, misliš da spavam večeras? Kako, da u oči pogledam ljude koje volim, a da im sakrijem ovo?!" Pustio sam svom poremećenom karakteru da ispliva na površinu i derem se iz petnih žila, jer me dovukao u neku vukojebinu gde nema nigde nikoga. Kada sam obavio posao koji je tražio samo sam mu prosledio informacije. Tačnije, celu prokletu bazu podataka. Ni da sam hteo, ne bih znao šta tražim. I, bilo mi je super.

Ok, lažem, nisam želeo da se bavim hakerskim poslovima ikada više, ali bio sam polaskan ponudom. Ruku na srce, ne traži vam cenjeni predstavnik zakona svaki dan da, nezakonito kopate po datotekama državnih institucija, zar ne? Ali...
Sada, kad gledam istini u oči, a ona mi se kezi ko urađeni narkić, sjeban sam. Sve, je sjebano.
"Dakle, malac smiri se i misli. Nisi glup. Hajde da zajedno napravimo plan." Po prvi put od kada sam pročitao prva dva reda sa papira koji mi je ćušnuo u ruke, ja sam ga pogledao. Zapravo, zgranuto sam blejao u njega, kao da ga prvi put vidim!
"Kakav plan, sudija? Ovo, je naša smrtna presuda. Ovo, bre, nije smelo da se zna. Ni ona nam nije rekla, samo zbog toga, siguran sam u to. Mogu da se zakunem u šta hoćeš, da je zato traže..." Odmahuje glavom.
"Grešiš, klinac. Ne traže je zbog toga." Jebeno me zajebava!
"Pa šta, koji kurac, hoće od nje?" Opet odmahuje glavom, ali počinje da korača ispred mene. Uvek to radi kad razmišlja. Samo što ga sada posmatram drugačije. Da ga ne znam ceo život, stvarno bih pomislio da mu je neko isprao mozak!

"Treba im nešto, što imamo mi."
"Kome, jebote? Znaš li ti uopšte sa kim mi imamo usranog posla?!" Opet vičem, jer sam bespomoćan, a to najviše mrzim. "Nisam siguran. Bojim se samo da joj je stric živ. I da sve, ide preko njega. Bar se nadam tome, jer u tom slučaju je neće ubiti." Sad i ja hodam, a ne znam kud bi.

Usr'o sam se, priznajem! Mene je veoma teško uplašiti, ali sad sam prestravljen. Ona je Nikolina jedina sestra.
Ona je sada deo moje porodice.
Ona je naša... Jedna od nas!
I, znam...
"Jebote, Mitroviću! Jeeebem ti... Jebem ti...!" Stajem nasuprot njemu i prepoznajem taj pogled. I njemu je jasno da...
"Namerno su joj dozvolili da nam se približi. Oni, ko god do kurca to bio, su hteli da je prihvatimo. Da joj verujemo..." Izgubim se u mislima, vrteći film proteklih nekoliko nedelja, ali on nastavi.
"Mi imamo nešto što im treba. Trampiće je za to, šta god da je. Ali, nemam blage veze šta je..."
"Saznaj, sudija! Sve ti jebem, iskopaj sve što možeš, jer... " U sred rečenice me preseče reski zvuk mobilnog telefona. Ne bih se javio, ali ponoć je odavno prošla i Nemanja me sigurno ne bi zvao zbog gluposti, osim ako nije odvaljen od alkohola. A, nije. Znam čim mu čujem glas. Prepoznajem taj ton. Tako sam ja zvučao kad sam zvao njega, kada su Milana pokupili kolima.
Zaledio sam se.

Ne, opet! Ne mogu ovo da proživljavam opet! Ja nisam prokleti Nikola. Ja nisam od kamena. Ja...
Ne razumem šta mi govori, samo osetim strah. Gmiže mi uz kičmu, steže srce kao da će pući na pola. A, onda osetim cimanje i Mitrovića koji mi urla pored uva.
"Kako misliš, nema je..." Sranje! Sranje! Sranje!!!
"Nije došla kući...." Sedam na hladan beton i spuštam glavu među kolena. Ne da bih disao. Da bih vrištao.
"Saberi se, malac!" Dere se sudija, glasom k'o od čelika. Ne znam da li na mene, ili Nemanju. Svejedno je.
Ništa više, prokleto, ne znam! Sve je otišlo u tri lepe pičke materine! Kao i ona. Ni nje više nema.

"Polazimo..." Podiže me kršni matorac, na teške noge i šakom me raspizdi posred face. Kad zateturam, izbečim se na njega, ali ne uzvraćam. Čak, ni ne urlam. Važno je da ponovo osećam. Nema veze što je to trenutno samo bes, jer to je dobro.
Pokreće me. Kao i njegove reči, "Imaš vremena do kuće. Radi šta hoćeš. Viči, plači, kukaj, boli me kurac. Ali, kada dođemo tamo, treba mi da misliš. Prokleto si jedan od najpametnije dečurlije koju znam. Važno je da sad onog ucveljenog i izgubljenog advokata povratimo na noge. Jebeno ste beskorisni kad cmizdrite!" Gađa tačno u centar i kreće ka kolima kojim smo došli, ali ovaj put seda na mesto vozača. Ne bunim se.
"Šta su joj uradili?" Prvo je što pitam dok prilazimo gradu.
"To mi kaži!" Pljesne rukama dok stojimo na semaforu, pa me iskosa pogleda.
"Oteli je." Kaže, nonšalantno. Poverovao bih mu da ne znam šta je sve uradio za nas.
Za nju!
Jer, on prokleto nema šta da izgubi.
Ili sam, bar, tako mislio.
Trebalo je da znam bolje.
Trebalo je da znam, da bi za nas dao prokleti život. Ali, nisam.
Jer sam bio ubeđen da ćemo i ovo rešiti. Samo dok se saberemo. I shvatimo, šta to imamo, a ne znamo...
Trebalo je da znam da Nikola ne bi tek tako nestao. Umro...
A, da nam ne ostavi nešto više od sebe. Nešto vrednije od njega.
Vredno života...
Njegove rođene sestre!

***********************************

E, pa društvo, naredna poglavlja će biti malo napetija, pa me ne mojte zadaviti što ću ih postavljati parcijalno... Ali, večeras stiže bar još jedno...

<3 <3 <3 <3