Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

49. Poglavlje

Prvi put u životu sam upucan.
Bolelo je kao đavo! Ali, kunem se Bogom, ništa je naspram onoga što sam proživeo poslednja dva dana.
Agonija, je najbliža opisna reč onoga što se dešavalo i neka mi onaj gore, što nadam se vidi sve, oprosti, ali drago mi je što je Korina sve to prespavala.
Danas bi napokon trebalo da je probude iz kome, jer se dovoljno oporavila da može samostalno da diše. Nismo znali šta da očekujemo kada se to desi, ali, hej, već nas je sve što nismo mogli ni da sanjamo, zadesilo.
Otupeo sam i pokušavao da budem jak zbog nje, ali zato su ostali razbijeni na komade. Sreća pa su Luku konačno juče pustili kući. Preduga 24 sata proveo je u pritvoru, i mada sam ubeđen da je Koprivica uradio sve što je mogao da ga oslobodi, jer na svu sreću nije nikoga upucao ili ne daj Bože ubio. Mislim da mu je na ruku išlo i što je uspeo da se dogovori sa Tužilaštvom da svedoči u slučaju protiv Maksimovića. Dokazi koje su im dostavili, a za koje je Luka tvrdio da je dobio preko posrednika koje nikada nije sreo lično, doprineli su da ga zaštite kao svedoka u slučaju, uskoro bivšeg Ministra policije. Iako se izvukao živ, za razliku od našeg člana porodice, žalio sam što diše i obećao sebi da mu neću dozvoliti da se provuče sa manjom kaznom od doživotne robije.

Policija je zbog obdukcije zadržala Miloševo telo, pa nismo mogli ni sahranu da organizujemo.
Osim nas, nije imao bliže rodbine, pa je Žarko preuzeo sve na sebe. Ma, koliko ih sve voleo, sklonio sam im se sa puta i pustio ih da u krugu porodice tuguju i prihvate stvarnost. Vesna je malo živnula kad su joj pustili sina, ali nije im bilo lako, izgubili su najboljeg prijatelja i kuma, a Iskra je još uvek pokušavala da se oporavi od šoka zbog Lukinog hapšenja.
I meni se svet srušio, ali me prisebnim držala vera da će se Korina izvući. U dokolici iščekivanja lekara i njenog buđenja, rešio sam da joj pričam o svemu, iako nisam imao pojma da li me čuje. Kada sam sinoć uz Damjanovu pomoć, na kratko svratio do stana pošto sam otpušten iz bolnice, pronašao sam Nikolino pismo namenjeno njegovoj Bebi i poneo ga sa sobom. Gotovo čitave noći sam se odupirao želji da ga otvorim, ali rešio sam da joj ga posle vizite pročitam, nadajući se da će je pogurati da se što pre oporavi.
Ni lekari nisu bili sigurni da li u ovom stanju indukovane kome išta dolazi do njene svesti, ali rekli su da vredi pokušati. Zato sam na kraju ipak popustio i sat vremena kasnije, raširio ispisani papir i ugledao tako poznat, krivi rukopis.
Primetio sam da je pisano u brzini, ali nisam se iznenadio, jer je tako i živeo.

Udobno sam se zavalio u povelikoj bolničkoj fotelji koju mi je ljubazno osoblje videvši u kakvom sam stanju, ustupilo noćas i namestio podignutu nogu na podnožje kreveta u kojem je mirno spavala moja devojka. Udahnuo sam duboko, još je jednom pomilovao pogledom i počeo da čitam:
"Nisam čovek od puno reči i ne znam zašto imam potrebu bilo šta da ti napišem, jer te ustvari ne poznajem. Navikao sam da živim sa besom, ali se plašim da si ti potpuno drugačija i da nećeš razumeti, zato što niko nije. Imao sam sve u životu, a ipak sam se osećao nepotpuno. Ostavljeno. Izdano.
Oduvek sam znao da sam usvojen i bilo je lako dok nisam saznao da postojiš. Prvo sam mislio da te nikada ne bih mogao prihvatiti, jer su tebe zadržali, a mene ostavili k'o tuđe bolesno pseto... A onda sam počeo da verujem da si posebna i drugačija i da bi učinila moj tamni svet lepšim...
Mnogo sam toga, zapravo, bio. Sve dok te krišom nisam video. Samo jednom, iz daleka.
Bila si toliko lepa, da nisam uspeo da sklonim pogled. Godinama sam tu sliku kako bosonoga trčiš po procvetalom dvorištu i cičiš od sreće, sebično čuvao samo za sebe. Noćima sam zamišljao kako ti prilazim i grlim te, tako jako kako samo brat ume, a ti me moliš da te više nikada ne ostavim samu..."
Pustio sam suze da teku i olakšaju teskobu koju i dan danas nosim u sebi i koja me sve više guši. Ponestalo mi je vazduha, pa sam došepao do prozora malog apartmana u koji smo tražili da smeste Korinu, kako bi joj pravili društvo bez da ikome smetamo i širom ga otvorio. Kiša je lila kao iz kabla, jer je od juče bilo toplije nego ikad za decembar, što me dodatno smorilo. Nekoliko puta halapljivo sam udahnuo i dozvolio kapima koje su se odbijale od prljavi sims da mi se izmešaju sa suzama. Trebao mi je ovaj trenutak, jer nisam imao vremena da oplačem novi gubitak.
Pička sam, ali se prepuštam jer nemam snage više da držim u sebi sav jad koji mi izjeda dušu, a želim da budem jak kada se Korina probudi.
Potrebno mi je da budem njen oslonac i podrška u danima koji slede i neće biti laki. I baš pomisao na nju, bez koje ne želim da se budim više, otrgla me od samosažaljanja kako su me svi koje volim na neki način napustili.
Kako li je tek njoj?
Ja sam bar bio među svojima, a ona daleko od svega i sama, što me podseti da joj pročitam Nikolino pismo do kraja.

Primaknem fotelju uzglavlju, pa pre nego što sednem pomilujem joj izgrebani obraz i nežno spustim usne na teme, predivne tamne kose koja se presijavala na ono malo svetlosti koju je davao ovaj sumorni dan. Dok je ovako spokojno ležala, spuštenih kapaka, nisam video mnogo sličnosti sa njenim bratom, ali sam je svejedno voleo više nego sebe.
I nisam mogao da dočekam da se utopim u tom divnom, toplom pogledu u kojem se ogledala sva lepota njene neiskvarene duše. Bila je satkana od umetničke finoće a ipak britkog jezika, što me držalo na tankom ledu i izazivalo u meni more najrazličitijih emocija, ali je uvek dominirala potreba da mi je stalno blizu. Kao i njen brat, imala je neku magnetnu harizmu koja se jednostavno nije mogla ignorisati. Teškom mukom odmaknem se od nje i sednem na fotelju, pa dohvatim ispisani papir sa kreveta gde sam ga malopre odbacio tražeći predah od emotivnog rolerkostera. Pročistim grlo i proverim gde sam stao, pa nastavim...

"Samoća je, Bebo, prokleta stvar. A ma koliko bežao, nosio sam je u sebi. Plašio sam se da verujem da zaslužujem bolje i više. Čak i kada sam se po prvi put zaljubio, uveravao sam se svakog prokletog trenutka, da je bolje da ne rizikujem i ne puštam je blizu. Ali, ona je bila tako...
Bila je posebna... Kao i ti...
Dok sam gradio život sa njom, na kratko sam te zapostavio, ali te, veruj mi, nikada nisam zaboravio. Zajebao sam, lepotice! Zakasnio sam. Kada sam konačno doneo odluku i rekao DA, uzeću je, pa nek bude šta će biti, tebe više nije bilo. Vratio sam se na isto mesto i krio se...
Vrebao...
Čekao...
Ali, te nije bilo. Nisu te odveli. Oni su te oteli od mene, iako sam siguran da nikada nisu saznali da sam te našao. Zato nisam odustao, tražio sam te svakog prokletog dana. Kažnjavao se što te nisam naterao da odeš sa mnom onog dana, kada sam te kao preslatku devojčicu video prvi i ispostaviće se, poslednji put. Kažnjavao sam i druge oko sebe, a najviše ženu koja je želela moje prezime. Sada, kada sam na kraju puta i imam osećaj da više nikada neću dobiti novu šansu za nas, želim da te zamolim za oproštaj.
Želim da znaš da sam te beskrajno voleo, iako te nisam poznavao.
Žalim za propuštenim prilikama, jer iskreno, ja nisam tako dobar čovek kao što ljudi misle. Jer, kako, jebem mu, uzoran čovek i dobar brat sme da dozvoli da mu ubiju sestru i ne kaže celom svetu da zna da je ona zapravo živa. I još tužnija stvar, kako sposoban muškarac i cenjeni agent nikako, nikada nije uspeo da nađe svoju krv i zaštiti je?!
Ali, ne brini Isidora, ako ikada dobiješ ovo pismo, daće ti ga čovek kojeg volim kao brata i kojem možeš da veruješ, jer on nije kao ja.
On ne izdaje!
On štiti svoje!
On zna kako se voli i brine o svom! A, kladim se u život da će tebe voleti.
Jer, ko te, Bebo, ne bi voleo tako čistu i nevinu. Ti si jedina svetlost moje mračne prošlosti i želim da znaš da se ponosim tobom. Ako se, ipak, nekada slučajno sretnemo, potrudiću se da ti to pokažem. Ostaj mi dobro i živi sreću koju zaslužuješ, zato što ljudi poput nas, lepotice, nemaju dve prilike! Voli te tvoj Nikola... Ne znaš koliko..."

Gledao sam u ispisane redove i raspadao se.
"Zato sam te i voleo, idiote..." Prošaputao sam, rešen da mu usrećim sestru i učinim je svojim najvažnijim životnim saputnikom.

Jer, stigli smo do kraja puta.

Kakva, jebena, laž!

**************************************

:'(     :'(      :'(