Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

50. Poglavlje

Bol.
To je sve što osećam.
Prožima mi svaki milimetar umornog tela. Osećam se tako iscrpljeno, iako me tiho mrmljanje mami da otvorim oči.
Strah!
Šta će se desiti kada saznam kako sam dospela ovde i u kakvom sam stanju? Kajanje...
Kako da objasnim zašto sam otišla i gde sam bila? I ono najvažnije, zašto sam krila istinu?!
"Zaista, ne znam zašto se do sada nije probudila. Sve vitalne funkcije su dobre, edemi sa mozga su se skroz povukli i nervi su neoštećeni." Pretpostavljam da lekar nekome podnosi izveštaj, jer govori jasno, tik pored mog uva. I, u pravu je.
Vreme je da prestanem da sekiram ove ljude koji su zbog mene ostavili sve svoje obaveze, jer ja nisam razmažena. Čekala sam da se lekar dubokog glasa odmakne malo, pa polako i smerno počela da podižem teške kapke. Izgleda da ovo, neće biti baš tako jednostavno.
Htela sam da prvo samo provirim i uzmem si vremena dok se ne naviknem na svetlost, jer iako nisam imala pojma koliko sam ležala ovako k'o mrtva, po bolu u mišićima rekla bih da je potrajalo. Međutim, dok su mi još trepavice golicale obraze, čula sam oduševljeno, "Evo je, budi se!"
Nisam sigurna čiji je glas, jer mi je buka izazvala sevanje u slepoočnicama, ali definitivno nije bio zvuk kom sam se nadala. Ali, zato dodir jeste.
"Hej, devojčice," šta ti je žensko, malo nežnosti i mi smo kao glina, možeš da nas oblikuješ kako hoćeš. Nemanja nije sklanjao nežne prste sa moje glave dok me je utešno mazio i bodrio da otvorim oči, što sam uz dosta muke na kraju i uspela. Iako zabrinuto, bilo je to najlepše lice koje sam ikada videla. Videlo se po podočnjacima da nije dobro spavao, a one seksi rupice na obrazima, sad je prekrivala gusta, tamna brada, stara nekoliko dana.
Bože, koliko sam volela tu brigu, jer se na svakom milimetru tog obraslog lica videla strepnja i... Ljubav?
Kad je shvatio da sam ga prepoznala, prelepe mesnate usne je razvukao u očaravajući osmeh, zbog čega sam zastenjala od želje. Neko je to ipak, drugačije shvatio.
"Žedna je, dajte joj malo vode", plašeći se da pomerim glavu, uspela sam krajičkom oka da vidim usplahirenu Vesnu kako skakuće oko kreveta. I ona je izgledala drugačije. Jebote, šta se ovde desilo?!

"Pozvaću sestru da nam se pridruži, a vas ću zamoliti da nas na kratko ostavite same, kako bih proverio kako se naša prelepa gošća oseća."
Kažem vam, jedino bolje od dobrog doktora je šarmantni doktor, a ovaj je umeo sa rečima. Baš kao i Nemanja.
Jedva primetno sam klimnula glavom i namrštila se zbog napora koji mi je bio potreban da to učinim. Ali, muku je ublažio prizor svih prisutnih, koji su se uprkos brizi smešili u mom pravcu. O da, ja sam prokleto srećna žena!
Svi me oni žele.
Pokazaću im koliko su mi važni čim me puste odavde, mada sam sigurna da to neće biti baš brzo.

Nemanja

"Gospodine Janjiću, ona je savršeno dobro. Taj umor koji oseća i napor koji ulaže u inače jednostavne motoričke radnje, je sasvim uobičajen za ono što je njeno telo preživelo," uporno me uverava doktor, koji je posle nekoliko minuta provedenih u Korininoj sobi vrlo raspoloženo išetao u hodnik, gde smo ga svi strpljivo čekali. "Boleće je leđa neko vreme, iako smo opekotine sanirali, oba naprsla rebra lepo zarastaju, a modrice od udarca, vremenom će izbledeti. Posekotine po rukama i nogama ćemo previti još koji put, ali zavoje nećemo još ukloniti. Za sada ćemo je zadržati na posmatranju, da se uverimo da se trauma nije odrazila na njeno psihičko stanje, mada bih po slobodnoj proceni rekao," urotnički se naceri, "Da je zapravo, odlično," završi i ode.
Gledam u njegova leđa, zbunjen, ali vrlo raspoložen da saznam šta je ovo, jebote, trebalo da znači!
"Uđi ti, sine, a mi ćemo je obići kasnije. Probaj da je ne zabrinjavaš previše, a za ostalo će biti vremena da joj kažeš..." Obožavao sam ovu ženu, a u nedostatku pravih reči samo sam je jako zagrlio i okrenuo se ka sobi, u kojoj se moja devojka napokon probudila.

Iako su je sa aparata skinuli još juče kao što su i najavili, Korina je spavala snom pravednika.
Za to vreme, strasti oko Maksimovićevog hapšenja su se polako smirivale. Istraga se nastavljala, a nama je sinoć dato obećanje da ćemo za dva do tri dana moći da preuzmemo sudijino telo, kako bi ga dostojno pokopali. Žarko je uspeo da dobije dozvolu od uprave Bežanijskog groblja, da ga sahranimo pored jedine žene koju je voleo. Biće to bolan rastanak, jer već nam je falio kao sam đavo.
I dalje sam očekivao da se samo odnekud stvori i ponaša kao da je ceo univerzum njegov.
Bio je naporan, tvrdoglav matori jarac sa velikim lavovskim srcem koje nije štedeo za ljude do kojih mu je stalo. I proćiće puno vremena dok ne prihvatim da ga više nema.
Ali, na svu sreću sada imam nju, koja će mi pomoći da sve lakše podnesem.
I ona ima mene, koji ću umreti za nju. Jebiga, malo li je u ovo današnje sebično vreme.

* * *

"Ako me ne poljubiš još jednom, pozvaću doktora i reći mu da ne možeš sutra kući, jer lažeš da si dobro!" Jebiga, želja ne bira oružje. A moja najveća je ona, ali zadovoljiću se i poljupcem. Jer, muka ne bira način.
"Ti si lud," breca se kroz osmeh, koji mi je toliko falio.
"Prethodne dve noći su morali da zovu obezbeđenje da bi te isterali odavde, zar te nije sramota?!" Sad se i ja smejem, mada nije bilo smešno kada su posle tonu upozorenja, na kraju poslali dva gorostata da me 'isprate' kući u gluvo doba noći. Ali... "Srce, dva puta je i previše, ali čika se snašao i podmazao gde treba, tako da noćas ostajem!" Kezim se kao debil, ali nisam imao nameru da i večeras spavam bez nje. Baš me briga što će je sutra, napokon, otpustiti na kućno lečenje. Bila je bolje, ali znao sam da je pred njom dug oporavak.
"Pomeri se malo da tvoj umorni muškarac spusti stare kosti, a onda se kao dobra devojka pobrini za njega," zafrkavam je, jer nam je humor preko potreban.
Uprkos blagom rumenilu koje je oblilo njene poprilično blede obraze, napravila je mesta za mene na potesnom bolničkom krevetu, ali ne pada mi na pamet da se žalim. Sa njom bih i na dnu okeana ležao! Samo da je pored mene.
"Hoću, ako obećaš da ćeš se lepo ponašati," pokušava mala pakosnica da bude strogo ozbiljna, ali je odaju predivne oči.
"Aa, ništa ja ne obećavam, osim da ću i ja tebe vraški poljubiti. A, ti to taaako voliš, priznaj!" Začikavam je i uvlačim se pod tanko ćebe koje je odigla malo.
Plače mi se od prizora koji više ne pokušava da sakrije, jer sam je danas ceo dan ubeđivao da bi je voleo i da je sva u krastama. Skinuli su zavoje pre nekoliko sati; samo su ostali oni koji joj fiksiraju rebra. Njeno predivno, mišićavo telo vidno je izgubilo na kilaži, modrice su bile svuda, a posekotine namazane jodom posebno su se isticale.
Ipak, na svetu nije bilo lepše žene za mene, jer je kao pravi fajter podnosila sve to, ni jednom se ne požalivši ni na šta.
"Sunce," gotovo da me je skinula u potpunosti, "Kako je moguće, tebe, ne voleti?!" Iskreno od srca, nasmejao sam se po prvi put posle mnogo vremena. Ali, ubrzo sam se potpuno uozbiljio, spustio joj dlanove na upale obraze i zagledao se u te predivne morske dubine, "I ja tebe volim, više nego što sam verovao da je moguće voleti nekoga, devojčice..." Iz svake reči vrištala je gola istina.
Nisam se razbacivao emocijama, a pogotovo obećanjima, ali jedno sam joj dugovao, iako trenutak nije mogao biti gori, "I, voleću te do poslednjeg otkucaja ovog oštećenog srca, a voleo bih da mi daš priliku da ti to iznova i iznova pokazujem, svakog boljeg ili lošijeg dana..." Jasniji mogao biti nisam, a ni ona nije bila glupa, ali...
Čekao sam da se slegnu ove, za oboje jako krupne reči, potpuno fokusiran na divljanje svih mogućih emocija u njenom mutnom pogledu, koji nije skidala sa mog. Hrabro smo, potpuno nemi izgovarali svoje zavete, gotovo celu večnost, ali je na kraju samo mudro dobacila, "Videćemo, advokatčiću... Videćemo..."
Izvila je predivne usne u širok osmeh i nagnula se po poljubac.
Razočaran?
Možda malo.
Ali, Bogdanovića je to krv. A, ako sam nešto znao, to je da se oni ne pokoravaju lako. Samo, bojim se da me još nije upoznala dobro. Janjići su tvrdoglaviji od mazge. Pa ako treba da počnem sa ubeđivanjem, neka borba počne.
Željno sam je privukao i dugo ljubio, bezobrazno zamišljajući šta ću da joj radim, kada stignemo našoj kući.
Da, da, ona je bila moj penicinilin, jer samo sa njom, boleo me kurac i da se svet ruši.
A, srušiće se...
Kada se najmanje budemo nadali.

********************************

"Pomiriću ljude kad pomirim se...

Promijeniću svijet kad promijenim se...

Upoznaću mir kad ogolim se,

Za dobro i loše kad zahvalim se...

Hvala..."

Preeeedivna, Maya Sar!