Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

36. Poglavlje

"Kako to misliš, ne možeš da ga dobiješ već dva dana? Pa, jebote, stalno nam se vrzma oko nogu!" Iako Korinu više nisu zvali, pokušavao sam da saznam ko joj je pretio. Nisam želeo da širim priču, ali Luka je već znao za taj poziv, pa sam morao da ga uključim. Naravno da sam posle one otmice koju je kretenski izveo, želeo da od Mitrovića zatražim pomoć. Bio je već upleten, a i dosađivao se u penziji. Ali, on kao da je u zemlju propao.
"Bio sam kod mojih na ručku i pokušao na sve načine od Žarka da saznam gde je matora dosada, ali on se kune da nema pojma. Na prokleti telefon se ne javlja, a u onu njegovu selendru nema svrhe da idem, jer mi je neki poznanik proverio i javio da je kuća prazna!" Luka je vidno iznerviran, ali boli me kurac, ja sam jebeno besan. "Možda je našao neku, pa je kara? Skot to nikada ne bi priznao, pa se krije..."
"Luka, nije vreme za zajebanciju! Ozbiljno sam na ivici da ga ubijem kad ga nađem, ali bojim se da nam treba. Živ, po mogućnosti!" Prošlo mi je kroz glavu da su ga one mafijoze našle i strpale u crnu kesu, ali matori lisac je snalažljiv.
"Vidi matori, sudija bi bez nas crk'o. Javiće se kad mu zatrebamo, ne brini. Zvaću te čim mu čujem glas, a i raspitaću se okolo." Ne čeka da nešto zajedljivo dobacim, nego mi spušta slušalicu. Kreten! Bučno odbacim telefon na sto radne sobe, pa požurim do kuhinje.

Obećao sam Korini da ću je danas odvesti do Nikolinog stana. Protekla dva dana, bila su... Zanimljiva! Mazili smo se, pili kafu, jebali, jeli, pričali...
I, opet jebali... Možda ne uvek tim redom, ali slabo smo izlazili. Ono malo vremena što sam našao za sebe, dok bi se ona kupala ili kuvala, a otkrio sam da je odlična kuvarica, istraživao sam. Zvao sam neke ljude koji bi pomogli oko potrage za skotovima koji su pretili mojoj devojci, ali kako nisam znao odakle da krenem, nisam daleko odmakao.
Da, jebote! Imao sam devojku! Trebalo bi da smislim kako da je pozovem na naš prvi, pravi sastanak i gde da je izvedem, ali moraće da sačeka. Duboko u sebi sam znao da nije bezbedno da se sada švrćkamo. Ali, kad pohvatamo one koji žele nešto od Korine, smisliću idealno mesto za izlazak. Nisam je pošteno ni upoznao sa gradom, ali zato sam siguran da zna o meni više nego mnogi, meni bliski ljudi. A, i to se računa, zar ne?

Navikao sam na tišinu u ova četiri zida, ali polako shvatam da mi mnogo prija dok pevuši kada nešto radi. Muzikalna je do besvesti, ali saznao sam iz nekoliko telefonskih razgovora koje je vodila sa Minjom i Vesnom, oko Iskrinog projekta, da je veoma dobra u psihologiji i pedagogiji. Želela je da pomogne oko selekcije prvih korisnica doma; čak me pitala da li bi bilo pametno da sa Manjom uskoro ode u Ivanjicu i lično porazgovara sa nekom od žena koje su zlostavljane. Neću da lažem, itekako mi je ugrejalo ove preostale delove srca što me pitala za savet.
Milimetar, po prokleti milimetar, uvlačila mi se pod kožu, činila me zavisnikom od svoje blizine i svog predivnog duha. Bila je neiskvarena, pametna i prelepa.
Ali, ruku na srce puna ličnih demona koji su je činili užasno nesigurnom. Stekao sam utisak da sam joj potreban kako bi ih pobedila. Zato sam joj, maltene svaki čas, govorio da je lepa, divna i pametna. Postidela se svaki, jebeni, put.

"Jesi spremna da krenemo?" Pitam je sa vrata, da je ne bih uplašio. Toliko se izgubi u svojim mislima da me gotovo nikad ne primeti, dok joj ne priđem blizu. Sa neverovatnim osmehom, okreće se ka meni i gura u stranu laptop na kojem je nešto istraživala.
"Aha. Samo da sačuvam neke recepte koji mi se dopadaju, pa možemo da krenemo. Ako si raspoložen za malo eksperimentisanja, kuvala bih nam za večeru?" Smejem se bezobrazno, i jebiga jače je od mene, pa kad joj priđem jako blizu i unesem joj se u facu, pazeći da je ne dodirnem, prošapućem, "Devojčice, ja sam uvek i za svaku vrstu eksperimenta, poooosebno ako to ne uključuje odeću!" Nasmeje se glasno i kao što sam se nadao zalepi svoje predivne, mesnate usne na moje. Posle dugog i vlažnog poljupca spreman sam da idem do kraja, pusto muško, jebiga, ali me ona opominjuće pogleda i odmakne se malo.
"Aa, frajeru! Ruke k' sebi! Ako ne krenemo odmah, nikad otići nećemo!" Nasmeje se i namigne mi mangupski, što me pogodi kao grom. Jebote, ona je tako slična Nikoli. Počeo sam da zaboravljam da je ona njegova krv.
A, ono što je njegovo, ja čuvam životom. I, istog trenutka pogodi me istina; ako ovo među nama ne uspe, šta god to bilo, ona će zauvek biti deo mog života.
Jer, ona je naša Beba. Ako već mi nismo našli nju, ona je nekako pronašla nas. I bez obzira na sve, nikada joj neću dozvoliti da se ponovo izgubi.
Bar toliko, dugujem svom najboljem ortaku. Samo što je nekako sve jasnije, da se ovde više ne radi ni o dugu, ni o obećanju.