Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

20. Poglavlje

Sloboda...
Tako često upotrebljavana metafora u svakodnevnom govoru, da je izgubila vrednost. Nekada su naši preci krvlju natapali tlo, da bi nam bar pedalj zemlje ostavili u nasleđe.
Danas, kad se venčaš postaješ predmet podsmeha, jer si izgubio svoju "slobodu". Libertà, rekli bi Italijani. Ni za njih taj pojam nema istu vrednost kao za nas Balkance. Nisam glupa, znam odakle sam. Ali, na žalost mnogi to ne znaju.
Kosovo je i za Srbe davno uzeta teritorija. Malo je zemlje u svetu na kojoj je proliveno toliko krvi, ali valjda je zato toliko plodna. Opustošena je, otuđena, ismejana i osiromašena, ali nije oteta.
Prodana je!

Jer, tamo sada umesto žita cveta kriminal. Tamo je izgubiti život isto kao i pljunuti na nekom drugom kraju sveta. Ne od metka, već od gladi. Kada gledate visokobudžetne akcije ili drame, vidite puno mrtvih statista zbog kojih vam se okrene želudac.
Ali, potpuno je drugačije kada vidite izgubljene živote ljudi koje ste poznavali. Njihova lica i tela možda zaboravite na kratko preko dana, ali ih sanjate. Ja ih nosim duboko u sebi kao nasleđe proklete duše, koja je imala privilegiju da nastavi da diše.
Bilo je trenutaka kad sam samo to i radila. Terapije i nisu imale neki učinak, jer sam znala šta smem da pričam, a šta ne. I mnogo više je bilo ovog drugog.

Ipak, kao u svakom zlu što ima nešto dobro, i u meni je osim tuge bilo i hrabrosti. Borbeni duh je dominirao onda kad treba.

Jer, samo to je moglo da objasni moje ponašanje kad sam se probudila na nepoznatom mestu. Iako sama u mrklom mraku, nisam histerisala. Osluškivala sam i jedva primetno mrdnula noge i ruke da proverim jesam li stvarno živa. A kad sam shvatila da je sve na svom mestu i da nisam vezana, probala sam i da ustanem. Onda mi je do svesti doprlo veselo, melodično zviždanje umesto grobne tišine ili buke, koju bi stvorila gomila gorila koja me otela. Nepoznato me plašilo više od puške ili kaiša, zato što ovako nisam imala pojma šta da očekujem. Otmice, silovanja, ucene i ubistva su bila normalnost na koju se teško navići, ali kao što rekoh, ja potičem iz takve sredine.
Mir i tišina su luksuz koji sam naučila da cenim poslednjih godina. Ali, ovu atmosferu nisam očekivala kad su me nasilno pokupili na mestu koje sam zvala domom i na kojem bi trebalo da sam sigurna.

Bila sam ubeđena da sam bar zaključana, kad mi je već oteta sloboda. Ali nisam, jer sam hrabro stisnula kvaku na vratima sobe u koju sam smeštena potpuno isto obučena, samo bosa. Neko se pobrinuo da mi čak bude i udobno, što je jedino narušavalo bolno pulsiranje mojih slepoočnica koje je bilo posledica hemikalija koje su mi stavili pod nos pre otmice.
Strah je prirodno stanje uma i naravno da sam jedva obuzdavala drhtavicu, dok sam korak po korak grabila ka jedinom svetlu koje sam videla niz hodnik, ali radoznalost je bila jača. Sa svakim pređenim metrom srce je brže kucalo, a disanje se usporavalo. Ali išla sam, jer mi u krvi nije stanovao kukavičluk.
Kad sam se domogla dovratka širom otvorenih vrata, prislonila sam leđa uz hladan zid prikupljajući hrabrost da idem dalje. I baš dok sam skenirala raspored mesta na koje su me nasilno dovukli i razmatrala opcije za beg, čula sam nepoznat glas kako govori, "Večera samo što nije, pa operi ruke. Kupatilo je sa desne strane!"
Nesigurno sam okrenula glavu na jednu pa na drugu stranu, ali kako nikog drugog primetila nisam, sve jasnije mi je bilo da se neko meni obraća.
"Jebote, u koju dimenziju sam upala?" Korake čula nisam, pa sam poskočila kao oparena kad mi je glasan smeh stranca napao sluh tako blizu, da sam mogla i da ga osetim.
"Ne stidi se i osećaj se kao kod kuće, jer..." Stariji, razigrani čovek je pokazao svoje lice pre nego što sam uspela da se saberem, "Ovo je moja kuća. Pa si ti praktično moj gost."

Kao da je sve u savršenom redu, a ovo normalna poseta starom porodičnom prijatelju, čovek mi je opušteno pod nos gurnuo ispružen dlan.
"Ja sam Miloš. Ali me svi zovu Mitrović, jer sam arogantni seronja koji se u stvari tako preziva i sve na finjaka zajebava. Misle da me takvo oslovljavanje vređa i ponižava, ali istina je da me baš zabavlja..." Pomno me proučavajući, strpljivo je čekao da se rukujemo kao da smo stari znanci, ali nisam bila sposobna da mrdnem.

"Kako se ti zoveš, lepotice?" I to je bilo dovoljno da nekontrolisano i veoma glasno počnem da se smejem. Sad je i zvanično. Ovaj čovek je lud, ali se za razliku od mene, on sjajno zabavlja. U stvari, možda je to najbolja ideja ikada; reših da i ja njemu pokažem smisao za humor.
"Ja sam Alisa. Alisa, u jebenoj zemlji čuda. Drago mi je." Pružih ruku napokon, ali je nije uzeo u svoju, jer je prasnuo u smeh. Bukvalno se uhvatio za stomak, ali je u kratkoj pauzi uspeo da promuca, "Sviđaš mi se, malecka. Vidim ja, da ćemo se nas dvoje sjajno slagati..." Sad je na mene red da se nasmejem ovoj budali, ali duboko u sebi znam da je ovo tek početak našeg dugog prijateljstva, pa bez ikakve reakcije i reči krećem ka kupatilu.
Ko zna koliko ću biti ovde, pa je bolje da ne stvaram tenziju i probleme.
Za, svaki slučaj!
Uostalom, još uvek sam u pidžami, a napolju, gde god da sam, prokleto mnogo je hladno.

Nemanja

Dok na koži nisam osetio grub materijal kombinezona, a na grudima jak otpor vetra, nisam ni bio svestan koliko mi vožnja nedostaje. Za razliku od Luke koji je voleo da divlja na dva točka i to veoma često i radio, ja sam motor doživljavao kao antistres terapiju i jedino što sam u životu radio srcem. Dok dodajem gas puštam temperamentu da radi šta hoće i ne ustručavam se da živim bez kočnica. Možda sam brz na jeziku, ali uvek sam imao tu crtu odmerenosti u sebi koja me sputavala da budem divlji i neodgovoran.

Jedan, jedini put kad sam se poneo neodgovorno platio sam debelo. I godinama posle, muku sam mučio sa poverenjem i nesanicom. Taman kada sam počeo da radim na tome i da se pomalo oporavljam, probudili su se glasovi koje sam čuo da mi govore da sam opet zajebao. Što su mi misli više bile zaokupljene Korinom i krivicom koja mi je kolala venama, to sam povećavao brzinu.

U jednom trenutku mi je čak i Luka signalizirao da se ne zajebavam, jer otvoren i poprilično pust put su me poneli, pa sam usporio i stao na jedinoj čistini na samom ulasku u veliko vikend naselje. Iskreno, nisam imao jebebog pojma gde se nalazila Mitrovićeva kuća, pa mi je trebala Lukina pomoć, jer je on jedini od nas trojice imao tu privilegiju da mu bude gost. Ne svojom voljom, već zato što mu je otac često pecao ovde, pa su dolazili zajedno.

"Koji kurac, manijače! Ako si hteo da se ubiješ mogao si to da uradiš dok te ne gledam!" Vikao je Damjan iz petnih žila, kad je zaustavio svoju Yamahu pored mene. Luka me je ćutke streljao pogledom, kad je skinuo kacigu iako sam ja moju i dalje držao navučenu preko lica.
"Ako si mislio da letiš, trebalo je da kažeš, jer bih ostao sa Manjom!" Dugo ga nisam video tako besnog, ali nisam si mogao pomoći. Frustrirano sam povukao kacigu spreman da i ja vičem, ali me Luka preduhitrio, "Ortak, znam kako ti je, veruj mi i ja sam lud od brige, ali ne ide to tako! Imamo dogovor, jebem mu, zar si zaboravio?!" Priznajem da jesam, ali izgubio sam se. Adrenalin me pojeo, briga me potopila, bes zaposeo.
Sve mi je, ali sam zanemeo.
"Obećali smo davno, da nećemo vrele glave voziti. Nije vredno poginuti zbog jurcanja ubudale..." Poslednje reči je jedva izgovorio, svestan kao i ja da je svaki minut važan, ali poenta je bitna.
"U pravu si, jebiga. Ali, jače je od hladne glave!" Drao sam se, jer me osećaj bespomoćnosti kidao na pola.
"Tebra, ne smem da je izgubim! Ako je ne nađem, završiću u ludnici. Ne razumeš..." "Zajebi to! Nije ona samo pička, misliš da ne znam! Ali, konju, šta vredi ako nastradaš! Saberi se, pa da idemo!" Damjan je jasno rekao šta je imao, pa mi okrenuo leđa da mu ne vidim zabrinutost na licu. Klimnuo sam glavom, pa od Luke zatražio da krene ispred nas i vozi do lokacije. Rešio sam nekako usput da se najebem mile majke Mitroviću što nas je doveo u situaciju da i zbog njega brinemo, kao da mi nestanak žene za kojom sam počeo da gubim glavu nije previše. Udahnuo sam i izdahnuo glasno par puta da se bar malo smirim, pa krenuo za njima sporije.
"Nađi je Nemanja... Pobrini se za nju... Reci joj da mi je žao što je nisam video...." Nizale su se Nikoline molbe u mojoj pulsirajućoj glavi, jasne kao da ih je malopre izrekao.

Izgubiti je olako, sad kad sam je našao, nije bila opcija.
A kad se uverim da je na sigurnom i da je dobro, smisliću kako ću se nositi sa sranjem u koje sam potonuo dozvolivši srcu da se uplete.

Jebala me slabost prema tom okeanu u najlepšim očima, koje sam ikad video.

Koštaće me života!