Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

48. Poglavlje

Manja

Kad god pomislite da ste imali grozan dan, ili da vas život jebe uz duž i popreko, imajte na umu da može biti i gore. I, da od goreg, uvek ima gore.
Ja bih bila najsrećnija na svetu, da to nije tačno.
Da se već jednom poklonimo Bogu, što nas je poštedeo. Prokleta sam, izgleda, a ne smem da se žalim jer sam se izvukla iz pakla. Voljena sam, opet nekim čudom volim i svi koji su mi važni u životu su zdravi i tu.
Ili je, bar, tako bilo do nedavno.
Međutim, ima jedna dobra stvar kod tragedija. Kad bar jednu preživiš, ojačaš i naučiš da se nosiš sa tugom. Ali, ako uslede nove, svaka te nepovratno promeni. Znala sam da posle ove, koja je zadesila Korinu, na sutrašnji dan neću gledati isto. Baš kao što sam znala da ću joj čim se probudi, jer se za to neumorno molim još od juče, reći za Mionu. Krivim se što to nisam već odavno uradila, ali kad bi ljudi znali da će pasti, bar bi seli, da manje boli. Iščekujući doktorov dolazak u čekaonicu da nas obavesti kako je prošla još jedna od operacija u nizu, šarala sam pogledom oko sebe.
Brinula sam i što su Nemanja i Luka već satima odsutni, pa sam malopre tražila od Damjana da se raspita gde su, pošto se ni jedan ne javlja na telefon. Luka je čak i nedostupan, a Žarko mi je pre nego što je negde otišao, rekao da mu se ceo dan nije javio ni sudija Miloš. Tako smo u sterilnom hodniku, na neudobnim plastičnim stolicama i svaka sa svojim sumornim mislima, sedele samo nas tri. Vesna je tetošila trudnu Iskru, zbog čega sam je još više volela, jer sam znala da bih u njenom stanju tek odlepila. Ta devojka je bila vredna svake lepe reči, ali još uvek je učila kako da se nosi sa tim, pošto je i nju život jebao kako je hteo.
Taman kad je mislila da je dočekala ono čuveno bolje sutra, borila se sa strahom od novog gubitka. Jebiga, ma koliko se plašili vezivanja, do ljudi je. A, Korinu je bilo, prokleto jednostavno voleti.
Pre nego što sam dozvolila novom naletu griže savesti da me se dočepa, čula sam doktorove korake. Plašio me taj zvuk, ali želela sam da verujem u dobro, pa sam hrabro ustala i pozdravila ga kad je stao ispred nas. Stav mu je uvek isti, ali po prvi put od kada smo ovde, delovao je zadovoljno. Odao ga je smešak, koji se ogledao i u njegovim umornim očima. "Operacija je prošla bolje nego što sam očekivao. Odstranili smo ugruške sa mozga, hvala Bogu, otoci su poprilično splasnuli. Međutim, opet smo imali problem sa unutrušnjim krvarenjem. Na svu sreću odreagovali smo na vreme, pa smo ga zaustavili. Ipak, njeno telo je iscrpljeno do krajnjih granica i doneli smo odluku da je ne budimo iz indukovane kome. Treba joj odmor..." Zahvalno sam klimala glavom, dajući mu do znanja da razumem i da sam zahvalna na svemu, što mu je Vesna i rekla.
"Kada ćemo moći da je vidimo?" Nesigurno je pitala Iskra, baš kad je doktor Stojanović krenuo niz hodnik.
"Prebacili smo je na intenzivnu negu, ali ako tokom noći bude sve kako treba, sutra će biti na poluintenzivi i jedno od vas će moći na kratko da je obiđe. Samo, molim vas," umorno je protrljao bradu, pa završio misao, "Ne očekujte čudo preko noći. Videćemo kako će joj se telo oporavljati, pa nećemo žuriti sa odlukom da je probudimo. Treba joj snaga, jer pred njom je ozbiljna borba..." Znala sam da je u pravu, ali nisam mogla da obuzdam suze, kojih se nisam stidela.
Na žalost, nisu mi donele olakšanje. Ali doktorove reči jesu, jer sam znala da je u pravu.
"Gledajte, dugo sam ovde i svega se nagledao. Neću vas lagati, bilo je jako opasno, čak je bilo trenutaka kada sam se plašio da nismo uspeli..." Saosećajno mi je spustio ruku na rame, jer sam ga poznavala godinama; bio je Anđin dugogodišnji prijatelj i jedan od naših najboljih neurohirurga, "Ali, ona je čudo! Malo bi ko, to uspeo da preživi..." Nisam želela više da ga zadržavam, jer mu je trebao odmor, pa sam mu se još jednom zahvalila i pozvala Vesnu i Iskru da siđemo do kantine na kafu i čaj.
Pred nama su sati čekanja i dobro će nam doći predah, koji nameravam da iskoristim da ubedim trudnicu da bar na nekoliko sati ode kući. Samo što nisam računala na prizor koji nas je sačekao na velikom ekranu televizora, smeštenog u uglu hola u prizemlju, kroz koji smo morale da prođemo do kantine. Primetila sam komešanje i gužvu i pre nego što sam registrovala o čemu se radi.
Kao magnetom sve tri smo privučene velikom ekranu okačenom na zid, na kojem se upravo prikazivao opšti metež.