Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

51. Poglavlje

Držala sam se, ali imala sam bolje i poprilično loše trenutke. Zamolila sam Anđu, Manjinu majku, pre nekoliko dana da mi nađe dobrog psihijatra, jer sam trebala terapiju kako bi se lakše nosila sa svim što se dešavalo. Posledice eksplozije i saznanja da je u njoj navodno nastradao Mirkan, iako sam sumnjala da ga je Maksimović prethodno ubio, ostavile su trag na moju psihu. Istraga je još uvek trajala, kao i autopsija, pa zvanične informacije još uvek nisam dobila. Kako sam čula od Nemanje, sada već bivši Ministar policije se i dalje branio ćutanjem.

Budila sam se noću, ponekad plakala iz čista mira, osvrtala preko ramena kada god bih izašla napolje. A, izlazila sam retko, uglavnom do Nikolinog stana u kojem sam satima svirala klavir. To me smirivalo.
Ipak, najbolji lek za sve moje rane, bio je Nemanja. Bog mi je svedok, da bih se predala da njega nije bilo. Nisam slaba, samo umorna od svih sranja koja su me zadesila. A još se nisam pobrinula za mnogo toga.
Čekao me veliki posao oko imovine u Italiji, diplomski na Akademiji koji sam odlučila da na neko vreme odložim, ali ipak položim u Rimu, trebalo je da se pozabavim dokumentima i odem do Kosovske Mitrovice, a kad budem tamo da proverim i šta je sa imovinom mojih pokojnih roditelja...
Čovek, koji me držao kao malo vode na dlanu, mogao je i obećao da će pomoći oko svega, posebno oko pravnih zavrzlama.

Verovala sam mu. Nisam imala šta da izgubim, jer kao što je Nikola napisao u pismu koje sam pročitala toliko puta da sam ga fotokopirala, jer je počelo da se cepa, samoća jeste usrana stvar. Naravno da je razbio moje srce na milion delova svakim napisanim slovom, ali svako čitanje ga je ozdravljalo po malo. Bila je to jedina stvar koja mi je ostala od njega, i moja amajlija.
Nešto, što sam znala napamet.
Baš kao što o sreći nisam znala skoro ništa, jer ljubav je čudna stvar, ako je ima dobro si, a ako si uskraćen za nju, svejedno ti je ima li te ili nema. Imala sam sreću da me zavole, oni koje je on voleo. Karma je to.

Imala sam privilegiju i da upoznam čoveka kojeg smo pre dva dana sahranili. Zahvaljujući njemu, mada na neuobičajen način, ovde sam gde nameravam i da ostanem.
Nije mnogo pričao, ali sad mi je žao što ga nisam više slušala. Sprovod je bio preteran; sve bi nas rasterao da je mogao, znam to, jer nije voleo gužvu. Uvek je i svuda kasnio, pa smo svi osim Žarka i Vesne u to ime došli samo na pokop, ne i u kapelu. Plakalo nam se, ali on bi to mrzeo, pa smo se makar na silu smejali prepričavajući anegdote u kojima je bio glavni akter. Gotovo da nikog od prisutne gomile nisam znala, ali od Nemanje sam posle saznala da mu je na poslednji ispraćaj došao politički i pravni vrh zemlje, ali je on sumnjao da su to učinili kako bi se pred naradom oprali od Maksimovićevih malverzacija.
Ono što je nas lično najviše iznenadilo, a posebno Iskru, je dolazak njenog dede, koji je delovao ozbiljno uzdrman.
Ipak, najviše smo za sudijom žalili mi, koje je najčešće gnjavio.

Bez obzira na tugu koju smo nosili u sebi, znajući da bi on to želeo, nismo odustali od proslave Nove godine.
Zato smo se sad spremali, jer nas je čekalo putovanje do Novog Sada. Bila sam i uzbuđena i mrzovoljna, jer ništa od odeće koju sam imala, nije moglo da sakrije sve moje povrede.
Već sedam dana sam kod kuće i polako se navikavam na laganiji ritam, jer se lako umaram, ali hvala Bogu bolovi su dovoljno popustili da ne pijem lekove. Istina je i da sam frustrina, jer me moj dečko još nijednom nije pojebao; dalje od poljupca i malo pipanja nismo išli i to samo zapanjujućoj kontroli mog muškarca.
Ja sam bila i više nego voljna i svakodnevno smišljala najrazličitije moguće kombinacije da ga isprovociram, ali ništa! Osim, jedne...

Nasmejala sam se u sebi, skinula sve osim tankog i kratkog belog, kućnog ogrtača koji praktično ništa nije sakrivao i hrabro umarširala u njegovu radnu sobu. Ni jednom, posle one katastrofe, nije otišao na posao, već je radio od kuće kako ja ne bih ostajala sama, iako nam je svakodnevno neko dolazio u posetu. Uveče bih obično već zaspala, pre nego što bi on završio sa poslom, ali sam zato svako jutro pokušavala da ga navedem na akciju. Osim malo maženja, ništa dobila nisam.
E pa, dosta je bilo!
Upravo u tom besnom tonu sam i zakukala, lupajući k'o razmaženo derište nogom o pod, dok me zbunjeno posmatrao, "Jebiga, ne možemo ići!" Nepomično je sedeo, ali ga je vatra u očima kojim me odmeravao od glave do pete, odavala. Zbunjeno je na kraju promucao, "Kako to misliš, ne možemo ići. Pa već smo sve isplanirali?" Besno sam odmahnula glavom i kao slučajno, prstima ruke kojom sam pokazivala na svoje telo zakačila pojas ogrtača koji je popustio, "Nemam šta da obučem!"