Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

45. Poglavlje

Pucanj me trgao iz sna.
Dezorjentisana sam i umorna, kao da danima nisam spavala. Sve me boli dok pokušavam da se pridignem, ali ne odustajem.
Kroz mali prozor na suprotnoj strani, dopire snop svetlosti zbog kojeg žmirkam dok mi u glavi pulsira. Osećam smrad ustajalog vazduha prepunog prašine koja mi golica nozdrve, ali dajem sve od sebe da ne kihnem i ne pravim buku. Iznenađena sam što nisam vezana, iako realno i nema razloga za to, pošto imam utisak da nemam kuda ni da pobegnem.
Dok polako prihvatam trenutno okruženje, pokušavam da se setim kako sam dospela ovde. Sećam se scene na groblju i kako se svađam sa stricem, jer je pokušao da me nagovori da krenem sa njim.
"Izvini što ti se nisam javljao, ali nije bilo pametno, Cara. Želeo sam da se uverim, da ćemo biti bezbedni kada se vratimo kući." "Izvini, ali ja se u Italiju ne vraćam," tvrdoglavo se odmičem za korak, jer to i mislim.
"Naravno, da se vraćamo! Ovde nemamo ništa..."
"O, kako grešiš, ovde je sve," prekidam ga bez pardona.
"Ovde su uspomene, jer mi je na kraju samo to ostalo, sve ostalo si mi uzeo!" Ne znam odakle je to došlo, ali ovo je prvi put da mu se suprotstavljam i osećam da je to ispravno.
"Znao sam da će ti oni probisveti, napuniti glavu glupostima!" Odmahujem glavom, da bi bolje shvatio ono što imam da mu kažem, "Ne! Oduvek si znao da ću shvatiti, ako mi neko otvori oči. I jasno mi je skoro sve, osim jedne stvari. Zašto si me odveo sa sobom? Koliko god pokušavala, ne mogu da razumem..." Ne približava mi se, ali svejedno u vazduhu osećam opasnost. Želim da verujem da me neće povrediti, pa ga se i ne plašim.
"Zato što si mi jedino ti ostala! Ti si moja porodica, Isidora..."
"Ne zovi me tako! Nemaš pravo! Ti si mi, jednom davno rekao, da je ona mrtva," mesecima me je terao da zaboravim. I na moje ime i na sve moje.
"Ti si mi rekao da ćeš je ubiti, ako i pomislim da joj se vratim. Sve odluke si doneo isključivo, ti! Ali, Mirkane, to sada nije važno, jer ona leži ovde..." Pokazujem drhtavom rukom na prostranstvo iza njegovih leđa i dajem sve od sebe da mu ne dozvolim da vidi suze izdajice. Više sam besna na sebe, što sam mu s godinama dala toliku moć nada mnom.
"Misliš da ja to ne znam?!" Nikada ga nisam čula da tako viče, ali nisam se uplašila. Možda pre mesec dana bih, ali nisam više ista.
"Prokleto mi nedostaje, više nego tebi, ali ona je bila ta koja te se lako odrekla. A, ja," kao da se umorio od vikanja, spušta glas i prilazi mi, "Ja sam te othranio. Dao sam ti sve što imam, samo da budeš srećna..." "Zašto?! Kaži mi zašto sam ti toliko bitna, kada si se odrekao svih drugih..." Opet ga prekidam, jer to je jedino što me zanima. Mislila sam da mi kao i obično ništa neće reći, da će se napraviti blesav i ignorisati moju znatiželju. Samo što ovaj put nisam bila u pravu.
"Zato što toliko ličiš na nju. Što si starija, sve je više vidim u tebi..." Šokirano i bez reči, zurim u njega. Toliko sam usredsređena na čoveka, koga sam volela kao oca, da ne primećuje ništa oko sebe. Nikakav zvuk nije dopro do mojih ušiju, osim glasnog lupanja srca koje je pretilo da će se rasprsnuti na milion delića. Ni šum koraka, ni hučanje vetra...
Ništa čula nisam, ali sam osetila zaslepljujuću bol, koja mi je pomutila vid zbog udarca u potiljak....

Ni mrak, ni tišina, nisu me nikada plašili. Jedino, čega me oduvek bio strah, je ostavljanje.
Prvo me je napustio tata, a sa tim osećajem odbačenosti koji me je zauvek promenio, verovatno ću leći u grob. Onda me je ostavila majka, a da apsurd bude veći, zahvaljujući njoj sam saznala da je jedino brat pokušavao da me pronađe. U jednom trenutku ostavio me je i Nemanja, a pre toga je nestao i stric...
Podsećanje na Mirkana me prenulo iz paničnog stanja, pa sam osluškivala oko sebe, ne bih li ga čula. Ali, nikakav zvuk sem onog pucnja od malopre, nije mi dopro do svesti.
Tromo spuštam noge sa ležaja koji je poprilično izdignut od poda, a dodatnu energiju trošim na to da budem što tiša. Iako znam da nemam kud, ne mogu da ostanem u ovom položaju. Ma kakav da je, znam da me čovek koji mi je bio i otac i majka poslednjih godina, nikada ne bi ubio. To u mojim očima ne umanjuje njegovu krivicu, što sam gotovo ceo život mrzela ženu koja me rodila.
To je ono što me najviše zabolelo, jer da je živa, mogle bi da pokušamo ispočetka. Ovako treba da živim i sa tim, ali i sa činjenicom da me jedini živi rođak na prevaru lišio svega što sam volela i poznavala.
To saznanje mi je dalo neku nadljudsku volju da se pokrenem.