Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

33. Poglavlje

"Šta misliš kad bi mogli da primimo prve žene i decu?" Pita me Luka pošto se odljutio, jer sam u povratku za Beograd ja tražio da vozim. Razmišljam malo, jer nisam siguran da će biti oduševljen odgovorom, a trebalo mu je više od sata da spusti nos. Mrak je već prekrivao Srbiju, pa nisam štedeo na gasu, zato što sam imao potrebu što pre da stignem kući.
"Čim tvoja žena i Manja obave selekciju. Video sam slučajno da ima već nekoliko ugroženih, kojima hitno treba smeštaj." Ništa ne odgovara. I meni je ova tema mučna. Prezirem nasilje, jer znam da nikada ništa nije rešilo. Tukao sam se, jebiga; ja sam dete Paviljona, ali više bih dobio batina dok sam čuvao leđa nekome od njih trojice. Uvek sam se ložio na reči. U ostalom bio sam odličan filozof, a ni kao advokat nisam loš. Međutim, mogao sam da razumem bes. Preplavio me nekoliko puta, toliko da nisam video ništa.
"Dobro je što neće hteti da ide tamo..." Na kraju prizna moj ortak ono što ga muči. Jebiga, video je kroz šta je Iskra prošla kada su poslednji put bili u Ivanjici.
"Manja će ići, a načuo sam da želi da povede i Korinu da obave razgovor sa potencijalnim zaposlenicima. Navodno ima i onih koji bi da volontiraju", nastavlja Luka, dok se ja bečim.
"Zašto, jeboto, ja to sad prvi put čujem?!" Sleže ramenima i nastavlja da se dopisuje sa nekim. Od kada smo seli u kola ne ispušta telefon iz ruku. Iako želim da mi kaže zašto se konstantno ceri dok neumorno kucka, nisam ga ništa pitao. Misli su mi opet pobegle na devojku koja mi je upala u život i koja će, znam to, otići iz njega čim to bude bezbedno. Poslednju noć nisam skoro ni spavao, jer sam pokušavao da smislim kako da je nagovorim da mi ostane blizu. Želeo sam da pokušam sa njom.
Sve!
Prvi put, posle mnogo godina, osetio sam da sam spreman za više od seksa, iako ne sumnjam da ćemo se i na tom polju jako dobro razumeti.
"Smeškaš se, matori..." Podjebava me ortak, opet, ali ne dam se upecati, pa kao usput doda, "Idemo kod mene. Korina je sa Iskrom." Objasni mi, baš kad sam zaustio da ga odbijem.
"Aha". Ostatak puta, u tišini preslušavamo neki rock cd koji je Luka ubacio u kola baš pre nego što smo jutros krenuli. Loži se na taj zvuk, mada ni meni ne smeta. Iako, u gotovo svakoj pesmi, mogu da se pronađem zato što sam emotivno nestabilan. Čas mislim da sam se zaljubio, čas da sam predugo u celibatu. A onda pomislim i da je sve drugačije od kada mi kroz stan šeta žena.
I to kakva!
Naravno da sam kao i svaki muškarac prvo primetio njeno vrelo, oblo telo, ali poslednjih dana sam sve sigurniji da mi sa njom ni za pedeset godina ne bi bilo dosadno. Malo je povučenija u odnosu na žene koje su me privlačile, mada je iz dana u dan sve slobodnija. A, to mi se itekako sviđa.
Jebo me pas lažljiva, sve mi se na njoj sviđa! I previše...
I baš sa tim mislima usporavam pred Lukinom kućom i gledam kako manijak izleće iz auta i pre nego što sam se parkirao. Zavideo sam mu na slobodi pokazivanja ljubavi. Trebalo ga je pogurati na početku, ali mnogo su toga za kratko vreme prošli on i Iskra. Želeo sam to i za sebe. Samo što sam sad imao konkretnu ženu na umu kada je veza u pitanju. I to baš ova, koja je skočila sa mesta gde je sedela čim sam se javio u pozdrav sa vrata. Ni ušao pošteno nisam, a već mi je skočila u naručje i jako me stegla oko vrata.
Pogubio sam se.
Zaboravio kako se diše, a i sve ostalo što mi je do tog momenta pustošilo um. Svaku brigu, svaki strah i nedoumicu. Ostala je samo želja. Da se što pre vratimo kući, ali... "Pica samo što nije stigla, kao da sam znala kada ćete doći", dobacuje razdragana Iskra, pošto joj Luka izvadi jezik iz usta.
Prokleti srećnik!
Jedva uspem da pustim Korinu iz zagrljaja, ali kad je pogledam u oči u njima treperi strah. Šta se koji kurac desilo, dok me nije bilo?! Bio sam ubeđen da ni reč neće reći kad mi je nevoljko okrenula leđa i vratila se na pod gde je sedela pre nego što smo došli. Pošto smo se moj ortak i ja uljudili u kupatilu i seli da jedemo, jer je pica u međuvremenu stigla, Iskra je postavljala pitanja o svom projektu. Devojka sa koje nisam mogao da skinem oči od kada sam stigao, tiho je jela i pustila nas da našoj domaćici podnesemo izveštaj. A kad smo završili, iznenadila me, "Neko me je pozvao danas." Upitno smo je gledali, čekajući da nastavi. Najednom sam dobio ideju odakle onaj strah u očima, ali nisam srljao.
"Nije pisao broj, ali sam se ipak javila. Mislila sam da neko želi nešto da mi javi u vezi strica, ali..." Zvučala je mnogo čvršće nego što sam očekivao, kao da je šok prošao, a nastupila neka hladnoća. Ili čak odlučnost.
"Šta je hteo?" Ne uspevam da se obuzdam, jer čak i ja osetim grubost u glasu.
"Da ne bežim, jer će me naći. I to je sve!" Glasno opsujem, ali me ona ošine pogledom, pa rešim da za sada odustanem. Dođavola, u pravu je, treba da joj budem podrška i da se usredsredim kako da dođem do skota koji je uznemirio, a ne da pizdim. Ali šta ću, kad mi je sva razboritost odletela kroz prozor, jer je baš njoj neko pretio.
Kažem Luki da obavesti sudiju, a Korini da se spremi da idemo kući. Nestrpljiv sam, ali, jebiga, nisam je video ceo prokleti dan! I znam odličan način, kako da nam bar na kratko odvratim misli od ovog sranja.

Korina

Ne nosim se dobro sa mnogo stvari, ali posle svega što me snašlo u ne tako dugačkom životu, bar sam ojačala. I, ne volim kad mi se preti. Naravno da sam se uplašila posle onog poziva, ali svakako nemam nameru da bežim. Da nisam oteta, ne bih ni Italiju napustila dok ne saznam šta se desilo sa Mirkanom. Ovih dana sam manje mislila na njega, jer sam preplavljena morem drugih osećanja koja nisam osetila nikada pre. Ali, posle onog čudnog poziva i upozorenja, počela sam da shvatam da onaj ko je naudio stricu nije došao do onoga što mu treba. I još važnije, da taj neko nema pojma da ja ne znam ama baš ništa. To je moja prednost i planiram da je iskoristim.
Da nisam upoznala Nemanju i Nikoline ostale prijatelje, sada bih bila potpuno sama na ovom svetu, jer su mi svi koje sam volela i smatrala porodicom bez pitanja oteti posle odlaska iz Srbije.