Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

4. Poglavlje

Rituali. Ja ih zovem hedonističkim slabostima, jer svako ko kaže da ne voli da ugađa sebi, laže. Većina nas mnogo toga u životu i radi, zbog i za sebe. Pa ako u toj borbi za više i bolje sretnemo nekoga skim bi to podelili, eto još veće sreće. A kad smo kod nje, mene su baš ti rituali i sitnice činile srećnim. Ustvari, učio sam da bude tako.

Do kurca, zašto mislim o tome dok pripremam kafu u pidžami za lepši početak usranog dana u najavi?! Stvarno sam konj, pa jebote ustao sam u cik zore iako nemam nikakvih poslovnih obaveza. Nameravao sam da odem i pretrčim par kilometara uz Dunav, ali sam odlučio da ne rasipam energiju. Trebaće mi za ono što sledi. A očekuje me dugačak dan, jer sam malo pre nego što sam uspeo da zaspim doneo odluku da sa Korinom provedem ceo dan i ispričam joj priču od početka.

Zato sam ispijajući kafu u udobnoj velikoj fotelji u dnevnom boravku sa dna regala izvukao prašnjave albume. I pre nego što sam ih otvorio posle gotovo čitave decenije dugo sam zurio u njih, naoko nemarno razbacane po podu na mekom tepihu ispred mojih bosih nogu. Ali, ja sam znao da nisu nasumično bačeni. Svaki je bio baš tamo gde treba, predstavljajući hronologiju našeg poznanstva, druženja, odrastanja.
Našeg života!
Onog koji sam morao da podelim sa Bebom.

Sunce ti jebem, nije bila beba! Bila je prokleto savršeno odrasla i zrela devojka. I prelepa. I prezgodna... "Majmune jedan, ona je Nikolina sestra!" Prodrao sam se na glas da mi dopre do svesti da je ona na neki način samo posao. Ma jebi me, ona je amanet. Meni je na neki način poverena, a to što sam ja odustao od potrage za njom iako nisam smeo, bio je samo usrani splet životnih okolnosti. Zato što je jedna beštija iskoristila moje emotivno rastrojstvo i posrala mi se u život. Isti onaj koji sam morao da gradim ispočetka kad je napokon odjebala od mene. I dok sam skupljao lične khotine pokušvajući ih nekako zalepiti ponovo, zaboravio sam na onaj poslednji razgovor koji smo pre više od osam godina vodili.
"Zajebao sam ortak!" Otgla mi se misao i ošamarila me samo tako. Jer, ako ne znate, laž povređuje, ali istina boli. Samo ona surova može da te sjebe i uništi do neprepoznatljivosti. A meni je ova još malo dodatno raskrvarila srce. Isto ono koje se nikada nije oporavilo od gubitka i izdaje. Nema načina da se to promeni dok se ne donese čvrsta odluka. Zato sam gledajući u desetak albuma na podu konačno prelomio. 

Jebiga, vreme je da krenem dalje. I to nema nikakve jebene veze sa susretom sinoć. Ili ću možda poverovati u tu savršenu laž ako je još koji put ponovim u sebi. Sa glasnim i setnim uzdahom spuštam šolju tamnog napitka jedva probanog na stolić pored mene i naginjem se nad najvrednije što posedujem. Uspomene!
Branio sam sebi poslednjih godina da se vraćam na mesta gde sam bio potpun, veseo radoznali klinac. Kada je jedino bilo važno što pre uraditi domaći i izjuriti napolje. Među svet koji me voleo onakvog kakav jesam. Koji me izgradio da bih nekome dozvolio da me ubedi da sam nedostojan sreće i poverenja. A ja sam to, jebiga, stoički prihvatio i što je najgore poverovao. Podrhtavala mi je ruka, ali sam ipak otvorio prvi album. I već posle prve izbledele fotografije, bio sam tamo gde sam pripadao. Gledao sam u četiri nasmejana drugara koja su se nespretno gurala u kadar, prljava od peska u parku u kojem nas je uslikala Stana. Imali smo jedva pet godina. I smejali smo se. I posle svih ovih godina pamtim i čemu. Pobegla nam je mačka koju smo uporno pokušavali da zakopamo živu da bi saznali koliko dugo može da izdrži da ne diše. Samo jedan u nizu mnogih nestašluka koji su usledili.
Jer, to prijatelji rade.
Nastavio sam da listam slepljene stranice starog albuma i da se prisećam kako su nastale sve slike koje su mi naizmenično menjale izraz na umornom licu. A onda sam uzeo drugi i potpuno se preselio u prve školske dane...

Ni sam ne znam koliko je prošlo vremena od kada sam se vratio uspomenama pa me je uporno zvono na ulaznim vratila užasno iznerviralo. Neko je bio baš nestrpljiv da me vrati u sumornu sadašnjost. Jedva sam se odvojio od albuma i nekako odvukao do vrata, emotivno potrošen i nervno rastrojen, spreman da se posetioca rešim što pre. Prilazeći masivnim vratima primetio sam da se odavno razdanilo ali nisam imao vremena da pogledam na sat. Nesvestan izgleda i pidžame koju sam i dalje imao na sebi, bez gledanja kroz špijunku počeo sam da otključavam. A, kad sam naglo povukao vrata ka sebi i zaustio da nešto zajedljivo izdeklamujem, ostao sam bez reči.