Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

44. Poglavlje

Nikad kao mali, nisam slavio rođendan sa drugarima. Matorci su uplaćivali skupe restorane gde bi došli njihovi prijatelji i poslovni saradnici. Umesto poklona, jer su lenji i nezainteresovani i za svoju, a kamoli za tuđu decu, dobijao sam pare.
Prvu žurku, organizovala mi je Stana za trinaesti rođendan. Bio je to pidžama parti za nas četvoricu.
Skoro celu noć smo gledali horor filmove i sakrivali se po kući, pokušavajući jedni druge da uplašimo. Tako smo dvosoban stan upoznali do detalja. Zato mi nije bilo teško da se setim, jedinog mesta gde je oduvek škripao parket.
Čim smo zakoračili na mesto gde smo poslednji put bili zbog onog smešnog pretresa, krenuo sam ka velikoj dnevnoj sobi. Mitrović je ćutao kao zaliven, dajući mi priliku da se dobro skoncetrišem.
Nije imao pojma da savršeno dobro znam gde je sakriveno 'blago'.
Skraćenica PDS koju mi je spomenuo u našem poslednjem razgovoru, značila je samo jedno. Kleknuo sam na prašnjavi pod i dopuzao do ivice malog sivog tepiha, pa ga pomerio u stranu.

Znam kad je kupljen, jer sam ga vukao kući sa pijace, zajedno sa Nikolom. A, pamtim i da mi je nekoliko puta rečeno da pazim da ga ne isflekam, jer smo uvek jeli na klub stolu dok smo buljili u televizor. Čim sam se primakao tom stoliću uočio sam neravninu, tačno ispod njega ali nisam požurio da je detaljnije pogledam.
Zvučaće smešno, ali plašio sam se. Ne sakrivenog sadržaja, već poslednje stvari koja me povezivala sa Nikolom. To je bila naša tajna, na koju sam svesno zaboravio. Njegova poslednja molba, preko koje sam olako prešao. Znam da je nešto jako važno, samo sam se pitao za koga i čemu sve ovo kada njega više nema.
Ali ako želim, da mi se ona vrati, moram pomeriti jedini deo starinskog kvadratnog parketa koji se klima. I zauvek zatvoriti to poglavlje svog života, jer ma koliko želeo, njega više ne mogu vratiti.

Baš kad sam krenuo da podignem rasklimanu letvicu, iz druge sobe sam začuo poznatu melodiju. Primetio sam da je Mitrović zastao u hodniku dok sam ja ulazio u dnevnu sobu, pretpostavljajući da želi da mi da prostora, ali sam se zajebao.
Otišao je u trpezariju gde je u jednom ćošku stajao stari gramofon i pustio Staninu omiljenu pesmu. Junački se borio sa emocijama kad god bi zakoračili ovde, ali voleo je i u dušu znao tu predivnu ženu. A, nije bilo dana, da bar jednom nije slušala stari hit 'Sve će to mila moja'. Dugo nisam razumeo ni pesmu ni zašto ju je toliko volela, ali kada je umrla a sudija nestao, sve je dobilo smisao.
I baš u momentu kad se stanom razleglo Bebekovo, 'A moglo je bolje', ispružio sam ruku i otkrio pukotinu u podu. Bila je uska ali duboka, pa nisam isprva primetio ono što je sakriveno, ali kada sam ugurao šaku i malo po malo istražio prostor, pod prstima mi je zašuškalo nešto. Lagano kao pero i dobro upakovano u crnu kesu za đubre. Nisam želeo više da se zadržavam ovde, već pronađeni sadržaj gurnem u džep kaputa, a onda sve vratim na svoje mesto. Želim da, kada opet dođem ovde, sve bude kao što je uvek bilo.
Iako sam imao neki čudan osećaj, da više nikada ništa neće biti kao pre.
Valjda sam zato i zaboravio na poklon, koji mi je ortak ostavio.

Kada smo se bez priče uputili ka vratima, sudija je izvukao telefon iz džepa i zvao Luku, a onda glasno opsovao kad mu se on nije javio. Obojica smo pomislili na isto.
Taj čovek nikada nije znao šta je strpljenje, pa bi bilo pravo čudo kad bi ga našli tamo gde smo ga i ostavili.
Zašto bi sada to bilo drugačije?!

Manja

Mnogi ljudi u životu ne pronađu svoju srodnu dušu. Mnogi čak pate zbog neuzvraćene ljubavi, ili se jednostavno ne zaljube.
Ja sam imala prokletu sreću, da dva puta volim.
Dva, totalno različita, muškarca. I najbolja prijatelja!
Za jednog sam trenutno udata i potpuno sam luda za njim.
Prvog sam obožavala, ali nikada ga nisam istinski upoznala.
Ipak, gotovo da ne svane dan, a da ne osetim grižu savesti što sam se udala za svog nesuđenog kuma. Bolesno izgleda, ali ne razmišljam na taj način.
Srećna sam i voljena; i majka i žena. Ipak, dani poput ovog navedu me na razmišljanje kakav bi moj život bio, da je Nikola živ?
Da li bi i dalje bili srećni, ili mi zapravo nikada ne bi uspeli?
Tiho sa strane, posmatram scenu kako Miloš i Nemanja donose sakrivene stvari čoveka koga na neki način i dalje volim. Možda je to nerealna procena, ali zauvek će biti deo mene; uostalom otac je mog deteta. Zastrašujuće je to što iz dana u dan poslednjih skoro osam godina koliko ga nema sa nama, otkrivam koliko toga nisam znala o njemu.

U prilog tome, ide i činjenica da je sakrivao dokaze. Jer, tako sam shvatila iz Lukine priče kada nas je pozvao da dođemo. Pričanje u šiframa i tajne koje je sa sobom poneo u grob, samo su doprinosile strahu da u mene nije imao ni gram poverenja.
A, šta je ljubav ako nema toga? Stran mi je osećaj da sam mu bezgranično verovala, kada sa ove tačke gledišta nisam imala osnova za to.
Nemanja je nestrpljivo na stolić u dnevnoj sobi istresao sadržaj crne kese i po reakciji, rekla bih da je zatečen. Jebiga, i ja sam! Ne znam ni šta sam mislila da je sakrio, ali očekivala svakako nisam, mali beli fleš i dve koverte.
Svi do jednog, stajali smo i zurili u jedine tri stvari koje su pronašli u stanu moje nesuđene svekrve.
Luka je prvi, bez pitanja ili komentara zgrabio usb memoriju i krenuo ka Nemanjinoj radnoj sobi, u potrazi za laptopom. Tek pošto je zalupio vratima, Vesna je hrabro dograbila obe bele koverte i počela da ih okreće u rukama, tražeći naznaku kome su namenjene.
"Ne piše ništa. Evo ja ću otvoriti ovu veću, a ti Žarko uzmi manju," govori, dok suprugu pruža na vrhu zalepljenu kovertu. Radoznala sam, iako znam da tu nema ništa za mene.
Samo što je Vesna pocepala onu veću, Luka se oglasio sa vrata, "Sve je zaključano, trebaju mi lozinke!" Njegova majka zbunjeno gleda u svežanj papira na kojima su neki brojevi i statističke tabele, pa mi je jasno dok joj provirujem preko ramena, da je to neka vrsta uputstva. "Luka, ovo bi trebalo da su neke smernice ili parametri, uzmi ih i prostudiraj, možda ćeš naći ono što ti treba," ne osećam se kao najveća glupača, jer nikome od nas nije jasno šta bi ovo trebalo da predstavlja. Čim ih uzme iz maminih ruku, bez reči nestaje iza istih vrata. Žarko ćuti i polako otvara jedinu preostalu stvar, koju je moj verenik kao najveće blago krio i od porodice i od prijatelja.
Viri unutra duže nego što sam očekivala, a kad podigne pogled na nas, primećujem da je prebledeo.
"Ovo, je za njegovu sestru." Do tada, veoma tih i suzdržan, Nemanja mu gotovo otima kovertu iz ruke, zbog čega svi u sobi čujemo cepanje papira, a onda sav sadržaj ispadne na pod. Od pogleda na rasuti materijal, srce mi zastaje jer među nekoliko fotografija vidim jednu na kojoj smo Stana i ja.
Ni jedna ne gleda ispred sebe ili u foto aparat; smejemo se nečemu, nesvesne da nas slikaju, zato ovo po prvi put vidim. Miloš se saginje i razgrće slike, a iza mene dopire Damjanov šokirani glas, "Sve ti jebem! Tražio sam ovu sliku kao lud... Mislio sam da sam je izgubio, a ludak je ukrao!"
Uzima je sa poda i dugo posmatra. Na njoj su četiri nasmejana dečaka koja sede na klupi u parku. Ne želim da ga ometam dok prebira po uspomenama, pa vraćam pogled na pod. Nemanja je papir, za koji pretpostavljam da je pismo za Korinu, nepročitano vratio u pocepanu kovertu i stavio je u džep sakoa. Na podu su ostale još dve fotografije, a na jednoj od njih je bila mala, ali jako lepa kuća sa uređenim dvorištem.
"Jebo mu pas mater, znao je!" Nemam pojma na šta misli, ali po izrazu lica rekla bih da je sudija Mitrović šokiran otkrićem. "Ovo je kuća u kojoj su mu živeli roditelji," staje pored Nemanje koji ga u neverici posmatra.
"Ovo je spaljeno imanje u Vučitrnu, a ovo su," pokazuje mu poslednju sliku iz koverte, "Sava, Radmila i Isidora Bogdanović!" Okupljamo se oko njih dvojice bez reči. Fotografija je jako stara i poprilično izbledela, ali na njoj se jasno vidi mala porodica. Visoki muškarac podseća na Nikolu, a lepa žena pored njega u naručju drži devojčicu sa kikicama.
Prepoznajem to malo, slatko lice, iako na slici nema više od tri godine.
"Ako je znao za njih i to gde žive, zašto je onda upao u zamku?" Prvo je, što je Nemanja tiho rekao od kada se vratio. Isto sam se pitala, ali da sam progovorila, rasplakala bih se.
Bila sam na ivici.
Ovo je njegova prava porodica.
Ovo su Mionini baba i deda.
Ovo su ljudi kojima nikada nije oprostio što su ga ostavili.
Ali, ovo su ljudi zbog kojih sam u Nikolinom životu sve vreme igrala sporednu ulogu. Mržnja prema njima, bila je jača od ljubavi prema meni u koju se kleo. Tako sam želela, da i ja njega mrzim.
"Zato što je verovao pogrešnim ljudima..." Sudija nije završio misao, jer ga je Luka na kojeg sam skroz zaboravila, prekinuo vraćajući se u dnevnu sobu.
"Aa, samo jednoj osobi. A, kada budete videli ovo, znaćete o kome se radi."
Brzo je na stolić spustio laptop i okrenuo ga ka nama.
"Ispod svakog rešenja, stoji samo jedan potpis. I, uvek isto ime..."
Pre svih, Nemanja je primetio, "Prokleti, Maksimović!"
I, moja noćna mora se vratila.

**************************************

Hvala na svakom komentaru koji ste ostavili...

<3 <3 <3 <3 <3