Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

53. Poglavlje

Miloš Mitrović
~Matoro Gunđalo...~

Naravno da sam znao da me tako zovu između sebe, pa nisam ja sisao veslo. U ostalom, bio sam u njihovim godinama. Oni u moje još nisu došli.
Četiri dečaka...
Ma koliko porasli, zauvek su za mene to ostali. Rasli su mi pred očima, pa nije čudno što sam ih voleo, kao da su moji. Na žalost, svoje dece nisam imao. Ali, oni su bili moj ponos, ma šta radili i kako se ponašali.
Dok su bili musavi klinci skromnih želja zarobili su mi srce, koje je pre njih ukrala samo jedna žena. Kakav kliše!
Zapravo, nekada nisam bio gunđalo, ali to ti učini promašen život. Uvek sam patio. Nije da se žalim, samo kažem!
Poreklom sam iz Gračanice na Kosovu i Metohiji. Zašto je to, koji moj, važno?

Pa zato što mi Kosovari, iako mrzimo da nas drugi tako zovu, imamo ogromno srce i još veća muda, da prostite!
Mi kad volimo, volimo ljudski i ponosno! Tiho.
Al' kad mrzimo, ne krijemo. Mi lajemo na sva usta.

Zato sam voleo što mi je otac usadio ljubav prema zavičaju, iako je emigrirao u Beograd trbuhom za kruhom. Poveo je moju trudnu majku, jer je bio željan posla. Zaradio je mizernu, ali poštenu penziju u kojoj zbog slabog srca nije dugo uživao. Naučio me poštenju i skromnosti, jebala ga skromnost!
Ceo život je savijao kičmu, ne samo kao predradnik na građevinskoj skeli, nego i pred bahatom bagrom koje je bilo i u vreme Socijalizma. Majka, nek joj je laka zemlja, bila je neuka, ali mekog srca željna tople reči, jer oca gotovo da nikad nije bilo kući. Svaki joj je zarađeni dinar doneo, ali sebe nam je uskratio. Možda je to bio razlog, što sam kao najbolji u klasi diplomirao sredinom sedamdesetih na Pravnom fakultetu.

Ja nisam voleo pravo, naučio sam da ga volim. Ne zbog para, ili moći. Nego zato, što je to bilo oličenje poštenog posla u kojem nikome nisam morao da se klanjam.
Ona očeva savijena kičma, toliko me je bolela, da sam znao da takav nikad biti neću.
A, znao sam i da ću voleti samo jednom. Majčina zaostavština, jebiga. Bio sam samo, što bi današnja omladina rekla, kurate sreće. Zaljubio sam se u udatu ženu. Iako je rano ostala udovica, zbog iste te moralne zaostavštine, nikada se više udala nije. Iako sam je prosio, svaki bogovetni dan.
Sve dok nije okopnila, zbog smrti sina jedinca. Možda ga nije rodila, al volela je Nikolu kao da joj je iz oka ispao. Usvojila ga je malo pošto joj je muž nastradao i sve što je imala dala je njemu. Nije bila ravnodušna prema meni, ali ništa više od iskrenog prijateljstva dobio nisam.

Da se razumemo, i u moje vreme pičke je bilo na izvol'te i to za dž i ja sam se obilato gostio, al nit sam se ženio da samo ne bih ostario sam, niti sam decu pravio da bi nosila moje prezime.
Imao sam ih četvoricu, ne po krvi nego po srcu.

Nikolu sam oplakao, kao i Stanu kad je uvenula od tuge za mališanom koji je, gle slučajnosti, bio sa mog tla. Jebiga, Bog mi se rugao, i ovako i onako.
Saznao sam od kojih je i pre nego što je pošao u školu, a Stana me je poslušala i nikada mu istinu prećutala nije. Da li je vredelo? Jebiga, ne znam!
Ali, krv je krv i vuče ka svome. Dok sam saznao koliko se duboko ukopao u sopstvenu istragu, sve je otišlo u tri pičke materine. Izgubili smo ga i pre nego što je poginuo.

Nikada ga prežalio nisam. Zato sam i sam kopao svuda gde sam mogao, a gde nisam ja, kopali su drugi. Dug je dug i kad tad dođe na naplatu.
Jesam li vam rekao koliko je tanka linija između zakona i podzemlja? E pa, rođaci, ili što bi Tito rekao, drugovi i drugarice, gotovo da je nema. Lako se okliznuti. I ja sam pod stare dane naučio odlično da kližem. Pratio sam sve i svakog ko je i pomislio na tog klinca, sebično od istih skrivajući tragove, da mi ostala deca ne bi nastradala. A Beograd je kao i Srbija, veliko selo, u kojem svako svakog zna.

Eto, ko bi rekao da su Iskrin i Korinin otac ikada seli za isti sto... Ali, jebiga, podeliše i zadnje parče hleba. To vam kažem, mada takvo je vreme došlo da čak i ako ne znate nekoga, upoznaćete za sitne novce ili i najmanju uslugu.
Nisam tako vaspitan, ali znate kako kažu, s kim si takav si!

Elem...
Malo, pošto smo sahranili Nikolu, saznao sam za Korinu.
Zašto sam ćutao?
Pa i ja sam čovek.
Strah je rđavo čeljade i ne bira svoje žrtve. Ja sam se otimao, al me uhvatio za gušu kad sam svoju Stanu ispratio na onaj svet. Dok su deca mislila da sam sedeći tugovao, ja sam kopao. I po Rimu i po Kosovu. Čak sam i Radmilu posetio.
Šteta žene, al krivica je ubila.
Raspitivao sam se o Savi i shvatio da se od sudbine i prošlosti pobeći ne može. Krvna osveta je najniži oblik zatucanosti, a na svu sreću mudro je Nikolu sakrio i od sebe, pa ga ni njegov pohlepni brat nije mogao prodati.
Al' ko od noža beži, naleti na metak. Radmila je okajavala svoje grehe pateći za ćerkom koju je dala, jer je smatrala da je nije dostojna.
A Korina?
Divno dete, ali opasne loze. Hteo sam je za ćerku čim sam je provalio, prateći je mesecima. Čekao sam dobar momenat da je ukradem, al ona je već ukrala Nemanjino srce. Tada sam shvatio, da sam ostario. Zakasnio sam.
Drugi put u životu.
Ne, na žalost i poslednji.
Treće kašnjenje me je koštalo života, ali znate šta?!

Opet bih sve isto!
Možda sam na oko živeo svoj posao i do krvi se borio za pravdu, ali ja sam na kraju imao sve.
Čak i unuče.
Ona to nikada neće saznati, ali kao da je moja. Voleo sam joj oca. Tetku sam poštovao, jer je srcem zauvek ostala na Kosovu i poštovala moralno nasleđe. Zaljubila se samo jednom!
I voleće sa svim što ima, samo jednog čoveka, ma šta da im je Bog zakuvao.
A, Nemanja?
Znate li za izraz 'stara duša'? Taj dečak, možda nikada nije bio stavrno sam, ali se oduvek osećao usamljeno, izolovano i drugačijim od drugih. Ali, on i jeste bio poseban.
Ima ono čuveno pitanje, koje svoje dete voliš najviše i još čuveniji odgovor, da svaki prst boli isto kad zvizneš celu šaku.
Glupo je, ali ako ih posečeš, ne krvare isto.

Moje je srce najviše krvarilo za tim dečakom. Ostala trojica, nikada nisu odbačena na pravdi Boga, od onih koji su ga stvorili, a da ga se odreći nisu morali.
Ipak, moj najveći problem u životu je bio što sam malo govorio.
Trebalo je da im češće govorim, koliko ih volim i poštujem.
Jer, ja sam jedno prokleto ponosno matoro gunđalo. Zato što su i moja deca volela mene.
Svako na svoj način!
Ali, svakom sam od njih nešto sakrio, jer lagati nisam znao, a istina boli i sa njom se nekad jako teško živi. Ja sam jedino želeo, da oni žive punim plućima.
Slobodni.
Ostvareni.
Zato što sam ja, samo životario.
Bar dok njih nisam dobio.

A, oni će mene imati zauvek kroz sve ono što smo zajedno prošli. Bio je to dugačak put i ne bih se žalio, da sam imao vremena da se još malo umorim.
Na kraju krajeva, idem mojoj Stani, možda je na onom svetu ubedim da mi kaže, da.

Na ovom svetu, moja misija je gotova. Moji dečaci su bezbedni.
Iako najviše boli izdaja, cena se na kraju mora platiti.
Samo što ceh, određuje kamata!
Božija volja, verujte mi.
Iako nas život oblikuje.

**********************************

Sudija Miloš M. je jedan od onih likova bez kojih ne možemo u životu i svima nam treba... 

Zato sam mu dala malo više prostora u ovom delu priče. Znam da je i nekima od vas bio posebno drag, pa sam mu za kraj dala jedno poglavlje... Lično meni on je bio jedan od najdražih likova i veoma zanimljiv za kreiranje, što bi rekli - izazov!

Zašto sam ga "ubila" na kraju? Saznaćete, kada bude vreme ...