Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

8. Poglavlje

Dani su se vukli, ali zima se približila. Sneg je pretio, iako je tek novembar. Voleo sam leto, ali minus napolju mi je više prijao čak iako nisam mogao da vozim motor. Što me podseti da što pre moram do Lukine garaže da se dogovorimo oko otpremanja mašine. Imao sam veliku garažu u zgradi, ali mog ljubimca sam van sezone ostavljao u servisu mog ortaka. Planirao sam da izađem na ručak i pozovem ga da mi se pridruži, kad se oglasio interfon.

Sekretarici sam dao slobodan dan kako bi odvela dete kod lekara, pa sam lično, ne pitajući ko je, pustio posetioca u kancelariju. Imao sam povelik prostor na moje ime, jer sam želeo da zaposlim još jednog advokata zbog posla koji je iz dana u dan bio obimniji. Sa dva pripravnika i veoma sposobnom sekretaricom, ipak, sam kući išao uglavnom kasno uveče. Godinama mi to nije predstavljalo problem, ali shvatio sam da me sve to već umara. Iz misli me trgne nečije nakašljavanje, sa ciljem da mi se privuče pažnja.
"Dobar dan, izvolite. Kako mogu da vam pomognem?" Izdeklamovao sam odsutno, podižući pogled sa debelog svežnja papira na mom radnom stolu. Nepoznat gospodin sa aktovkom u jednoj i plavom kovertom u drugoj ruci, kiselo se osmehnuo.
"Dobar dan. Gospodin Janjić?" Klimnuo sam glavom ustajući, "Kako mogu da vam pomognem?" Prebaci onaj koverat u drugu ruku, pa mi sad slobodnu pruži u pozdrav.

"Ja sam Oliver Mikić iz kancelarije okružnog javnog tužioca. Da li ste vi zastupnik Stanojke Lukić?" Alarm u glavi mi se istog trenutka oglasio.
"Gospođa je preminula, ali da, ja sam naveden kao zastupnik njene imovine. Zašto?" Rukovali smo se, pa on odmah posegnu za kovertom. "Imam nalog za pretres stana u kojem je živela!" Ne znam da li me je više šokirao zahtev, ili nepoznanica otkud sad ovo. Nisam budala, neko je ovo morao da inicira. I to sa dobrim razlogom.
"Ne razumem. Šta je navedeno kao razlog?" Pitam dok uzimam plavi, ne zapečaćen koverat i vadim presavijen papir.
"Sva pitanja uputite tužiocu kada pogledate nalog, ja sam ovde samo u svojstvu kurira. Doviđenja, gospodine Janjiću," reče i ode, dok sam ja samo napola registrovao njegove korake. Već sam gledao u papir umorno sedajući za sto.

Osim standardno napisanog protokola koji sam samo preleteo pogledom, uočio sam da misterioznog podnosioca zastupa neko iz Vojinovićeve kancelarije. Jebote, kako se desilo da su upleli tužilaštvo? Kod uobičajene procedure, dobio bih samo obaveštenje preko suda, ali na osnovu navedenog razloga, nije bilo potrebe da ih zovem. Tužilaštvo je želelo da u interesu države, ima svog zastupnika prilikom pretresa. Znao sam ko stoji iza ovoga, ali mi namera nije bila jasna. Jer, po difoltu mi se u misli vratio Mitrovićev dolazak u moju kancelariju, dva dana posle susreta na skupu povodom Nikolinog rođendana...

"Slušaj mali, ona je Bogdanović. Ima naš pasoš, proverio sam. A, ako sam ja došao do te informacije i oni su. Zavedena je u sistemu."
"Dobro bre, Mitroviću, koga boli kurac za njen dolazak?" Isfrustrirano sam prokomentarisao, ne kapirajući šta hoće da mi kaže.
"Jebote, mali, ti nisi glup čovek, kako onda postavljaš tako naivna pitanja. Jel' lepo rekla da je bila u policiji i da su je brže bolje otpremili? Šta ti nije jasno?" Nikada za sebe nisam mislio da sam glup. Naivan, da. Brzoplet, ponekad.

Ali, da ga jebem, ništa ga nisam razumeo.

Videvši da ga pogubljeno gledam, ustao je i nasuo sebi piće pa seo preko puta mene i nastavio.

"Ona je rođena u Prištini. Ima mesto prebivališta u Italiji, ali ne i njihov pasoš. Njen matični broj je promenjen..." Pažljivo sam ga slušao da mi nešto ne bi promaklo. I onda bomba.

"Njeno ime se ne poklapa sa brojevima u registru matičnog ureda. I ona u porodilištu nije zavedena kao Bogdanović!" Sunce ti jebem, pa ...
"Zato Nikola nije mogao da joj uđe u trag. Ona je prošvercovana preko granice!" Više sam slagao misli glasno nego što sam svoje sumnje delio sa njim, ali je on ipak zaklimao glavom.

Eureka, jebote!
"Povukao sam neke veze," naravno da matori lisac nije mirovao. "Ali, ona u našoj zemlji ne postoji. Neko je namerno napravio grešku u njenom matičnom broju u pasošu. Nema poklapanja sa onim u kjigama. Ona je takozvani fantom!" I meni je kao i njemu bilo jasno da to nije mogla da uradi sama. Zapravo, imalo bi prokletog smisla da ništa od toga ni ne zna.
"Ko je naveden kao njen staratelj?" Pitao sam, pokušavajući da povežem uzrok i razlog te misterije. "Odlično pitanje. Njena baba," reče i poče grohotom da se smeje. "Jebote, jesi se naroljao od dva gutljaja viskija? Saberi se, Mitroviću, jer meni trenutno ništa nije smešno." Jedva se pribrao pa izjavio, "Ali mali, njena baba svakako nije Stana, zar ne?" Ispi viski do kraja, što je meni bilo dovoljno vremena da ispalim, "Neko je hakovao bazu matičnog ureda..."
"Mali, ne matičnog ureda. Neko je upao u bazu Ministarstva policije i to pre dva dana! Da budem precizan, onog momenta kad je napustila Srbiju."

Nervozno sam se ushodao po kancelariji prebirajući po mislima ko se ovoga puta zajebava sa nama. Kao da mi čita misli, ustao je i stao ispred mene, mrtav ozbiljan unoseći mi se u facu. "Da li ti išta znači ime, Miodrag Bogdanov?" Zamislio sam se, ali sam posle nekog vremena odmahnuo glavom.

"Tako sam i mislio. Ali, Nikoli jeste. Jer, njegovo ime je zavedeno u zvaničnoj depeši za ispomoć u Vučitrnu gde je i nastradao. Ustvari, kao nalogodavac akcije spašavanja. On ga je zvao..."

Odmah potom krenuo je ka vratima, ali sam ga samo na trenutak zaustavio pitanjem,"Ko je, mater mu jebem, taj lik?" Mislio sam da ne zna ili da neće da mi kaže, kako bih sam otkrio. Ali je, otvorivši vrata moje prazne kancelarije kako bi izašao napolje u gluvo doba noći, onako usput prosuo pred mene, "Njihov stric"...

Danima sam posle njegove posete kopao i rukama i nogama po fajlovima i dadotekama pod ključem da saznam nešto više, a onda napokon odustao. Svaki trag gubio sam sa 2004. godinom, jer sam otkrio da je baš te godine izbio požar u arhivu i naneo ogromnu štetu kompletnoj opštinskoj zgradi u Kosovskoj Mitrovici. Zato, jebiga, ništa pod Bogom milim, nisam našao.
Verovao sam i da je Korina stavila tačku na svoju prošlost. Čak, ni Iskri nije odgovarala na poruke. Naivno sam poverovao da je boli kurac za nas i život kojim je Nikola živeo.
"Zašto Mirka Bogdanovića zanima Stanina imovina?" Glasno sam postavio pitanje od milion dolara i ne gledajući na sat i zanemarujući sve svoje poslove, dohvatio telefon i pritisnuo brzo biranje.
Samo jedna rečenica bila je dovoljna.

"Matori, počelo je."

                         *                  *                   *

                                                                                       Rim, Italija

Nalog je isporučen!" Veza je prekinuta.

Ovo je bilo brže nego što sam mislio i lakše nego što sam očekivao. Ali, toliko su mi dugovali. Kad god su nešto tražili, radio sam bez pitanja i prigovora. Štitio sam im guzice kad god je prigustilo. Jedino što sam im tražio za uzvrat je, da nju ne diraju. Da je sakriju. Da joj zametnu sve tragove. Jer, ona je bila sve što imam.

Zato moram da budem siguran da nema nikakvih tragova. Sad, kad su saznali za nju, moram da ih poremetim. Da ih držim zauzetim, da ne krenu za njom. Da mi je ne uzmu!
Jebote, ono sa Nikolom i istinom je ipak ispalo fenomenalno. Čak ni ja to ne bih bolje osmislio. Vratila se očajna. Ali, proći će je. I mene je.
Sve prođe. Samo je potrebno, da je držim podalje od njih.
Pa kad je već tako, valjalo bi se pripremiti.

Volim akciju, a na ovu sam predugo čekao.

--------------------------------------------------------------

Biće akcije... Ma, biće svega, obećavam...