Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

40. Poglavlje

Čula sam vrata koja je zatvorio iza sebe. Ali mi nije laknulo kada sam ostala sama. Panika je počela da me uzima pod svoje. Strah, da i minut duže ostanem sama u stanu u kojem sam upoznala novu sebe, neizdrživo je počeo da guši.
Brzo sam navukla najtopliju odeću koju sam imala i pozvala taksi, dok sam kao najveća kukavica napuštala jedino mesto gde sam se osećala voljenom i sigurnom. Gde nisam morala da se pretvaram da sam ono što nisam.
I otišla u krajnost.
Imala sam potrebu da olakšam dušu i znala gde će me slušati bez postavljanja pitanja. Gde me neće osuđivati.

Kada sam izašla iz taksija i na koži osetila hladan decembarski vetar, osetila sam se bolje. Ali, morala sam dalje. Nisam ni pogledala u Radmilin grob. Znam da je ružno, ipak nisam htela da gubim vreme. Uputila sam se pravo do groba jedinog brata, kojeg mi nisu dali da upoznam. I sela na klupu odmah uz spomenik, na kom je stajala jedna od poslednjih snimljenih fotografija pre nego što je poginuo.
Prvo sam tiho gledala u oči iste kao moje. Glupo je da mi nedostaje neko koga nikada u životu nisam videla, ali osećala sam da bi mi njegov zagrljaj sada, itekako, trebao. On bi mi oprostio. Jer, to braća rade.
"Znaš li da sam za tebe saznala slučajno?" Znam da odgovor nikada neće stići, ali ipak pravim pauzu.
"Nikada nisu imali nameru da mi kažu. Ne znam zašto. Možda si ti saznao, jer nikada nisi prestao da me tražiš." Hladnoća koju sam osećala na koži, bila je ništa naspram one koja me obuzimala iznutra.
"Jako sam volela našeg oca, bez obzira na grehe. Znao je da me zagrli. Uvek je hvalio sve što bih uradila. Sebično čuvam uspomenu na njega kao divnog oca, iako sad počinjem da shvatam da nije bio takav. Uvek sam mamu krivila za sve." Ne znam da li i drugi ljudi teško izgovaraju na glas svoje strahove, a pogotovo svoje greške, ali meni su reči zapinjale u grlu.
"Nju je bilo lakše kriviti, jer je bila živa a ćutala. Tebe je dala. A na kraju... I mene. Jebiga, kakva majka to radi?!" Osetila sam prvu suzu koja mi je zagolicala obraz i brzo sam je obrisala. Nisam bila gotova. "Zapravo, ja i ne znam šta je radio naš otac. Godinama sam živela u zabludi da je bio vojnik. Radmila se promenila kad je poginuo. Mislila sam da je to zato što tuguje za njim, jer sećam se da su se voleli. Brinula je i za njega i o njemu. I o meni je, kad bi on bio kući. Ali kad nije... Pa..." Zapela sam, jer ne znam istinu. Znam da sam se osećala kao da nisam njena; kao da me nije rodila.
"Nije me tukla, ali oduvek sam mislila da me ne voli dovoljno. Kada sam saznala za tebe, prvo sam pomislila da je zbog tebe. Da je krivila mene što te nije ona odgajala. Ali sve sam ubeđenija da se plašila." I, nekako to ima sve više smisla.
"Nemam pojma ni koga, ni zašto. Čak ne mogu da shvatim ni zašto su tebe ostavili..." Bože, zašto je ovako teško?
"Da si ostao sa nama, znam da bi sve bilo drugačije. Mada, videla sam da si imao lep život. Ljudi, kojima si bio okružen su divni. Jasno mi je i za Manju. Nju je tako lako voleti. Znaš, zbog nje sam i došla..."

Vetar se pojačava, kao da mi poručuje da me čuje. Mrsi mi kosu, ali ne uživam u njemu. Podilazi me neka jeza, a nema veze sa hladnoćom napolju.

"Nemanja mi je danas dao da potpišem neke papire, jer tvoja devojka želi da mi pokloni vaš stan. Kaže da ga ne želi više. Bila sam samo jednom i stvarno ste ga lepo opremili. Čak su mi ubacili i klavir u onu sobu koju si hteo da spremiš za mene. Jebiga, nisi stigao..." Pokušavam da se suzdržim i ne zajecam, jer moram da mu ispričam sve. Moram da mu objasnim zašto ne mogu da prihvatim poklon.
"Ali, nisam mogla. Nisam mogla da prihvatim. Jer, istina je da ne mogu da se potpišem." Ustanem sa klupe i priđem bliže spomeniku, pa kleknem na hladnu ploču i pomazim sliku.
"Postoji razlog zbog kojeg me nikada nisi našao. Vrlo je prosto. Ja sam, u stvari..." Jebote, kako ovo da mu kažem. Ali, ako ne mogu njemu koji me svakako više ne može mrzeti, kako ću priznati ostalima.
Okrenem se oko sebe i shvatim da nema nikoga u blizini. Logično, jer je jako hladno, a nema još ni deset sati ujutru. Pa kad sam sigurna da me niko ne može čuti, pustim reči da poteku kao i suze nad kojima više nemam kontrolu.
"Mene su u stvari sahranili. Umrla sam za sve osim za njih troje. Izrežirali su sjajnu predstavu i pokopali me na seoskom groblju u Vučitrnu. Već godinama ja i ne postojim. Zato nisi mogao da dođeš po mene. Oni to nisu smeli da dozvole. U Prištinu sam prokrijumčarena, što nije bilo teško, jer je to zapravo način na koji naš stric zarađuje za život. Ali, sad je nestao a mama i tata su umrli. A ja se i dalje plašim da progovorim, jer mi je ceo život prećeno da nikome ne smem da kažem...Dali su mi ime Korina i prihvatila sam ga tako što sam se pravila da mojih prvih deset godina života ne postoji..." Zaustavim se da uvučem nešto kiseonika u pluća i to teškom mukom. Ali kad me već krenulo, moram da završim. Možda će mi savest tada dozvoliti da se pomirim sa sobom. "Bilo je lakše kad su me odveli u Italiju, tamo sam počela život od nule. Početak je bio težak, ali navikla sam da se ne zbližavam sa ljudima. Mrzim da lažem. Kakav apsurd, zar ne? Jebiga, zaljubila sam se u tvog najboljeg druga..."
Ne mogu da se ne osmehnem kad pomislim na Nemanju, ali suza još ima. "Samo što se mrzim zbog toga. Lažem ga, a živim pod njegovim krovom. Manja mi poklanja stan, dođavola, a ja ne mogu da ga uzmem, jer gle čuda," sad sam već ironična, "Moj potpis ništa ne znači. Moj matični broj u Srbiji ne važi. Italijanski pasoš sam dobila i tamo sam zavedena, ali ovde ako neko počne da se raspituje i zagrebe ispod površine može da iskopa mnogo toga. Mislim da mi zato nisu dozvolili da dođem pre. Sve ove godine sam krivila Radmilu za sranje koje nas je snašlo, ali krivica je i moja. Mirkan me je uslovljavao, nije mi pretio, bio je čak dobar prema meni. Mislim, godinama mi je bio sve, ali nalazio bi načine i izgovore zbog kojih nikada nisam došla ovamo..."

I, to je bila prokleta istina! Samo što se i posle svega izrečenog nisam osećala bolje. Počela sam da se tresem od hladnoće i znam da bih trebala da krenem, ali mi se ne ide. Ne još...
"Nemam pojma koja je Savina uloga u svemu ovome. Ne znam ni zašto su to uradili. Ali znam da su me naterali da zaboravim i da sam ja to uradila. Kada sam sahranila mamu, trebalo je da se prvim avionom vratim u Italiju. I sigurno bih. Ali, mislim da ona to nije htela i da je zato ostavila ono pismo za tebe. Znala je da ću ga naći. Ali, našli su me i neki opasni ljudi, pa ne znam da li ću uskoro moći opet da te posetim."
Ustala sam na drhtave noge, dlanovima očistila kolena pa se nagnula i poljubila hladnu nadgrobnu ploču na kojoj je ponosno stajala slika.
"Ako ti ne dođem uskoro ovde, ne brini... Srešćemo se tu kod tebe. Sigurna sam da je lepše. Možda tada budemo porodica. Kao što je trebalo oduvek da se desi..." Odmaknem se za korak pa prošapućem u hladan vetar, "Volim te, bato. Žao mi je, što ti to nisam rekla pre!"

Okrenem glavu i grubo obrišem obraze, a onda koram po korak krenem sa groblja. Setno u prolazu bacim pogled ka Radmilinom grobu, ali ne svraćam. Nisam još spremna da i njoj priznam da sam pogrešila.
Sjebala sam. Jer, apsolutno ništa nije kao što je godinama unazad izgledalo!
A, kad sam htela da joj dam šansu, ona me nije htela. Život, rekli bi. Ja sam malo više drska. Kurva sudbina!

"Isidora..." Jasno sam čula na samom izlazu sa groblja. Osim vetra ne osetim ništa i ne vidim nikog. Ali, jasno sam čula. Jedna reč.
I, samo jedan čovek koji to zna.
Jedno ime.
Ono, koje nikada nisam zaboravila. Iako su to zahtevali od mene!
Ono, koje mi je dato na rođenju.
Ono, kojim sam krštena.
I ono, zbog koje će mi presuditi.
Ipak se, nikad hrabrija, okrenem i kažem glasom koji ne prepoznajem, "Zdravo Mirkane. Dugo ti je trebalo...."

*************************************

Iznenađenje! ;)