Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

30. Poglavlje

Čim sam ušao u kancelariju, dohvatio sam viski i nasuo ga u čašu. Tek, kada sam ga onako, bez leda, sručio niz grlo i osetio peckanje, prišao sam stolu i seo da pozovem Mitrovića. Mrak samo što nije pao i nisam nameravao da se zadržavam, kako Korinu ne bih dugo ostavljao samu. Čekao sam da zadrema, mada sam mislio da će se srušiti u krevet odmah posle one emotivne ispovesti koja me je potresla do kostiju. Video sam sve kroz šta je prošla, samo je posmatrajući dok je govorila. I, mada fizički nije gotovo uopšte ličila na svog brata, takav potresan izraz na licu viđao sam samo kod njega. I to, samo onda kada je pričao o njoj.

Valjda je to bio uzrok suza, koje nisam želeo da zadržim kad su potekle. Svako je od nas imao svoje demone, tužnu priču iz prošlosti, godine i sranja koja bi najradije sahranio i zaboravio.
Ali, Korina je nekako svoju golgotu čvrsto držala blizu srca, želeći valjda da tako ostane bliže domu iz kog je oteta. Bliže ocu, kojeg je smatrala herojem. A, da li je on to stvarno bio, tek ćemo saznati. Bar tako kaže čovek, koji je rešio da pomeri svaki kamen kako bi došao do konačne istine.

Nisam želeo da je ispitujem o još mnogo toga što sam želeo da saznam, jer se napokon otvorila i pričala svoju verziju prošlosti, ali bilo je još mnogo detalja koji se nisu uklapali. Ono što me najviše bunilo, bilo je zašto Korina ne postoji. Zašto ni u jednom registru nema tragova njenog postojanja. I na kraju, kako je, jebem mu, završila u Italiji?! Zašto je bila toliko važna čoveku, koji se potrudio da je sakrije od svih? Istom onom, čiji leš još uvek nije pronađen.

Iz misli me trglo snažno kucanje, pa sam podigao pogled ka Mitroviću, koji je bio poprilično brz.
"I dalje imam želju da te sravnim sa zemljom, pa mi se ne približavaj mnogo. Ako ti se pije, naspi sebi viski i pređi na stvar, žuri mi se kući!" Zacerekao se nečemu, samo njemu poznatom i poslužio se pićem dok sam ga netremice gledao, a tek kad je seo nasuprot meni progovorio je. "Čudno je videti, da ti posao više nije na prvom mestu. Ali, hvala kurcu, pa sam i to doživeo." Znao sam na šta aludira, ali nisam imao nameru da mu se pravdam. "Sava je poginuo na ratištu, tako misli Korina. Rekao bih da je to zvanična informacija za sve, iako mu telo nisu pronašli." Otpio je još malo, rekao bih njegove najveće ljubavi u životu. Jebiga, on je jedina osoba koju poznajem da toliko uživa u viskiju.
"Neće ga ni naći", samouvereno je dodao. Upitno sam podigao obrve, čekajući da objasni. A kada jeste, bio sam još više zbunjen.
"Trebalo mi je vremena da otkrijem, ali sati iščitavanja Simeonovih dokumenata, ipak, su se isplatili." Znao sam da priča o Iskrinom ocu, ali nisam imao pojma zašto se Sava spominje u njegovim spisima.

Mitrović je odlično čitao ljude, pa mu je bilo jasno da sam zatečen onim što govori, a s obzirom da sam i dalje bio ljut na njega, nije me dugo držao na tankom ledu. Voleo je da drži ljude na ivici, da ga preklinju da podeli ono što zna, valjda se tako osećao važnijim, otkud znam. Ali, ne i sada.
"Njih dvojica su sarađivali. Ne znam još na čemu su tačno radili, ali ludak je sahranio Bogdanovića. I to tako, da ni Obaveštajna služba nije našla grob. Rekao bih da ga je Sava zadužio nečim, ali iz Babićevih beleški da se zaključiti da je zbog njega pazio na Nikolu. Znao je ko je i čiji je, čim ti je drugar seo za radni sto u službi." Skenirao sam mu pomalo već umorno lice, pa pitao ono što me je najviše zanimalo. "Možeš li da saznaš zašto se Korini gubi svaki trag u sistemu, otkad su napustili Vučitrn?" Slegnuo je ramenima, "Dečače, ona ne postoji uopšte. Dobro je pa si to spomenuo, jer nisam znao odakle da počnem da kopam, ali rekao bih da je Nikola ipak bio na dobrom tragu. Šteta što joj je majka umrla, lakše bi došli do odgovora, ali i ovako ćemo na kraju saznati." Ispio je ćilibarsku tečnost do kraja, gunđajući da sam idiot što nemam leda, pa krenuo ka vratima. Ali pre nego što je izašao okrenuo se i odmerio me. Naravno, da je imao još nešto da doda. "Jelena je bila kučka, ali sreća naša pa je odmaglila. Zato što si slobodan da gradiš budućnost sa nekim ko će ti čuvati leđa po cenu života. A to se, dečače moj, ne dešava svakome. Zapamti to!"
Prislonio je vojnički dva prsta na čelo u znak pozdrava i odšetao. A mene vratio u usranu prošlost.