Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

38. Poglavlje

Za razliku od mnogih, volela sam oluje. One letnje, zapravo. Zato što uvek, sve promene. Toliko su moćne i drže te na ivici, jer nemaš pojma koliku su štetu nanele. I gotovo uvek, posle njih ništa nije isto.
Zima se prikradala, mirisalo je na sneg, a vetar je danima čistio vazduh. Nisam poznavala Beograd, ali mi se podvlačio pod kožu.
Zbog ljudi.

Italijani su temperamentan narod, ali stanovnici Beograda su neverovatno prijatni. Gde god da sam kročila, osećala sam se kao kod kuće. Posle mnogo godina, bila sam opuštena. Kada bih znala šta je to čista, iskonska sreća, rekla bih da je to ovo što sada osećam. Ali, znala sam da neće potrajati. Nikada nije. I bilo je suviše tiho i mirno, poslednjih dana. I potpuno očekivano, sve je ukazivalo da je ovo zatišje pred buru. Onu, koja će zbrisati sve tragove zadovoljstva sa mog nasmejanog lica.
Bilo je sjajno dobiti pohvalu za dobru ocenu, olakšavajuće primiti diplomu i lepo dobiti kompliment.
Ipak, ushićenost koju sam osetila kada smo se uputili kod Lukinih roditelja na nedeljni, porodični ručak, teško je opisati. Znala sam da će tamo biti svi, jer mi je Nemanja to rekao sinoć, kada su nas pozvali. Sreća pa me je moj muškarac držao zauzetom većinu vremena, pa sam se lakše nosila sa navalom emocija zbog ovog odlaska.
"Da li si siguran da je ova haljina adekvatna?" Pitala sam ga, po ko zna koji put dok mi je pomagao da obučem dugi, sivi kaput. Sva nesigurnost koja se u meni godinama taložila, ovog prepodneva je isplivala na površinu.
"Da li sam preterala sa šminkom? Da li su ove čizme dobre? Da li da stavim minđuše?... Samo su neka od pitanja, kojima sam ga smarala.
"Devojčice, divno izgledaš. Rekao sam ti da niko ne bi obratio pažnju ni da si u trenerci došla. Njih jedino zanima ono što je na stolu. Ne bi verovala koliko ti ljudi mogu da pojedu." I, eto ga. Opet je uspeo da me nasmeje.
Sviđa mi se to. On, mi se svakog sata sviđa sve više. Nisam znala kako da se nosim sa tim. Ali, sigurna sam da mi je, kao i uvek u pogledu pročitao zahvalnost koju sam osećala, jer me nagradio poljupcem.

Brzo smo hodali kako bi se ugrejali i za čas stigli kod Vesne i Žarka. Nisam navikla na zagrljaje i oduševljenje kada me vide, ali ova porodica i ljudi koji su stigli pre nas obasuli su me pažnjom. Imala sam utisak da ih oduvek poznajem i uopšte mi nije smetalo kada se Nemanja čim smo stigli, pridružio muškom delu ekipe. Manja i Iskra su me odmah uvukle u priču, dok je Vesna iznosila i postavljala hranu na veliki sto u ogromnoj trpezariji. Malo je falilo da mi oči ispadnu kad smo posedali, jer Lukina mama nije dozvolila nikome da joj pomogne.
"Nemanja, ti se uopšte nisi šalio oko hrane!" Izletelo mi kad smo prišli stolu, a na osnovu mojih iskolačenih očiju dok sam to izgovarala, bilo je jasno da sam šokirana, na šta su svi prasnuli u smeh.

"I, deco, kako se slažete? Jeste se navikli?" Prvi je pitao Žarko, gledajući mene i Nemanju čim su ostali počeli da pune tanjire. Bilo je užasno smešno videti odrasle ljude kako se, bukvalno, otimaju za meso, salate, pa čak i za hleb koji je stajao na stolu, kao da nikada ništa u životu nisu jeli, ali onog momenta kada je domaćin postavio pitanje, sve je utihnulo.
Osećala sam kako mi obrazi gore, ali ne zbog Nemanjine ruke na kolenu pod stolom. Rastreseno sam gledala u svoj još uvek prazan tanjir, prebirajući reči u glavi, jer mi je bilo neprijatno.
"Čuj, navikli! Pa, jesi slep?! Oni, jebeno, sve više liče jedno na drugo!"
"Luka! Ne psuj za mojim stolom, jesi me čuo?!" Presekla ga je majka, naizgled strogim glasom. Na šta su opet svi počeli da se smeju.
"Lepo nam je." Tiho sam uspela da kažem, podižući pogled ka Nemanji. Razigrano je podigao obrve i iznenadio me primakavši glavu do moje.
"Samo lepo, devojčice?" Stidljivo sam mu se osmehnula na kratko, jer je ničim izazvan spustio usne moje. Smrzla sam se u sekundi, ali je pojačao stisak na mojoj butini, zbog čega sam mu uzvratila poljubac. Bio je kraći i neviniji od bilo kog, koji smo do sada razmenili, ali je pokazao poentu.
Neko je od prisutnih jako zviznuo, neko čak i aplaudirao, ali oko nas je odjednom eruptiralo glasno odobravanje.
"Matori, i da si slep, a još uvek nisi, shvatio bi poruku. Nego baci se na klopu, ili ćeš ostati gladan," dobacio mu je Luka, koji je uprkos punim ustima nekako uspevao da diše. Žarko je kroz osmeh nešto promumlao i navalio na jelo.
A, ja? Odjednom sam ogladnela.
"Vesna, ovo je sjajno. Mislila sam da umem da kuvam, ali..." Odmahnula sam glavom, na šta je Iskra dobacila, "Mama je najbolja kuvarica na svetu. A, veruj mi, jela sam u mnogo vrhunskih restorana." Lukina mama se rastopila. Bilo je kristalno jasno koliko se vole. I, odjednom mi je palo na pamet da čovek sa kojim delim i stan i krevet nikada, ali baš nikada, ne spominje svoje roditelje.