Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

13. Poglavlje

Kosovo, 2004.

"Jebeš mi mater, ako si ti normalan! Dovukao si me ovde samo na osnovu pretpostavke?"

Gledam ga, kao da ga prvi put vidim.                                                                                                                        "Niko te nije terao da dođeš! Sam si navaljivao. Iako nemam jebenog pojma zašto, jer koliko znam ne nosim pelene!" Nisam besan, zatečen sam njegovim ponašanjem. Znam da bi i on za mnom išao na drugi kraj sveta ako proceni da mi je potreban. Kao što sam ja pomislio, pa krenuo.
Pravo u pakao! I, dok sam to probavljao u prikolici vojnog transportera, on je bljuvao vatru. Takav je od kada smo se sa još dvadesetak rezervista, ukrcali u Bujanovcu. I ja sam bio rezervista, inače pešadinac u vojsci koju smo služili zajedno, pre četiri godine u Medveđi na samoj granici sa Kosovom.

Moj ortak je bio godinu dana stariji, ali smo iste jeseni otišli u vojsku. Iako je Nikola bio snajperista, jedan od najboljih u svojoj generaciji, ovoga smo puta pošli kao linija odbrane u slučaju da Šiptari navale. Unutrašnja kontrola je došla do tajnih, šifrovanih naloga za masovan progon srpskih civila iz desetak opština, ali delovanje nije dolazilo u obzir. Kosovo je bilo puno jebenih mirovnih snaga, a naši nisu želeli novo bombardovanje. Zato mi nije bilo jasno, za koji smo kurac došli i zbog toga propuštali prolećni ispitni rok, njegov poslednji.

"Dobro, sve mu jebem, hoćeš li mi konačno reći zašto si uopšte na ovoj listi, a sad i ja sa tobom?" Gleda me upozoravajućim pogledom, kojim mi poručuje da gledam svoja, jebena, posla. Ali, par sati kasnije kad smo iskočili iz zadnjeg dela transportera sa ostalim, vrlo naloženim vojnicima, pod punom ratnom opremom, povukao me u stranu.
"Primio sam poruku. Nisam hteo da rizikujem i nagađam jel' tačna ili ne. Svakako smo znali da se ovo sprema, pa sam iskoristio neke veze da budem ovde. Sredio sam da budem u prihvatnom štabu tokom evakuacije, tako da ništa od akcije." Iskezi se zlobno, veoma mračnog pogleda i zakorači ka kasarni. A, ne nećeš ga majci!

"O kakvoj poruci pričaš, jebote?!" Nije mi ništa rekao, a ja sam ga slepo pratio.
Na kraju, iste večeri ja sam smešten u treći bataljon i poslat u Vučitrn, a on je ostao u Zubinom Potoku bliže administraciji. Još tada sam posumnjao da nekog traži, ali nisam imao pojma, šta ili koga. Nedelje su prošle dok se ponovo nismo videli. Bili su to najduži dani pakla kroz koje sam prošao. Ali, nikada mu nisam priznao da sam se pokajao što sam krenuo za njim.

Ne znam šta je on radio, dok sam ja izvlačio izmasakrirana tela srpskih civila. Svakog jebenog jutra moleći se Bogu, da naletim na nekog ko diše.
Ne znam ni šta je on video, dok sam ja popisivao mrtve.
Ali, znam da odande ni jedan ni drugi nismo izašli isti. On je bio u jedinici koja je na kraju, mene i još trista vojnika spašavao iz vatrene linije, dok su Šiptari sipali metke na civile koji su nekako preživeli i u konvoju napuštali svoje domove, krećući se ka administrativnoj liniji. A, ja sam bio taj koji je slučajno dva dana posle toga na požutelom papiru pročitao ime, Sava Bogdanović. Kako se ispostavilo mesecima posle, ime njegovog oca bilo je na popisu nastradalih.

Kada smo se vratili za Beograd i zapili se u kafani, konačno je priznao da je ustvari išao po svoje, jer saznao je od kojih je. Mamu i sestru mu, nismo našli ni na jednom spisku, iako smo danonoćno na smenu boravili u 'Komeserijatu za izbeglice'. Ni grob njegovog tate nikada nismo našli. Valjda smo tražili na pogrešnom mestu...

Nastavili smo da živimo sa svojim demonima i čekamo novu priliku da krenemo u potragu, jer ja sam bio jedini koji je znao za Nikoline korene.
Godinama kasnije, kada je nastradao na tom istom prokletom Kosovu, krivio sam sebe što mu nisam čuvao leđa. Ne znajući da je i on isto krivio sebe, što je bio slab pa mi dozvolio da mi noga ikada kroči tamo. Nije imao petlje da mi prizna gledajući me u oči, nego sam našao pismo koje je držao u Staninom stanu među knjigama. Bilo je naslovljeno na mene...

"Radio sam ti iza leđa, ali uvek si nalazio način da staneš uz mene. Sve one godine koje smo proveli zajedno ćutao sam da bih vas zaštitio. Da nisam tvrdoglavo kopao i tamo gde nisam smeo, nikad ne bih saznao. Ali, ortak, saznao sam ko sam. Krio sam i zbog Stane, nije zaslužila posle svega da je izdam, ali morao sam da znam. Sećaš li se kad smo birali faks koliko ste bili protiv Akademije? Da sam znao šta me čeka, opet bih je izabrao. Ja sam voleo svoj posao. Voleo sam i vas, samo što nisam mogao protiv svojih ubeđenja. Na kraju sam ih našao. Oca su mi ubili, ali grob mu našao nisam. Pobrinuli su se da tako bude. Uspeo sam da saznam da su mi majka i sestra žive, ali ne i gde su. Ako me ne bude, pokušaj da ih nađeš i da im kažeš da mi je žao što im nisam rekao da se ne ljutim. Reci majci da joj praštam što me se odrekla, jer da nije, nikada vas upoznao ne bih. A, život ne bi bio isti bez vaše podrške i poštovanja. Jer ortak, na kraju je samo to ostalo. Zavoleo sam i Manju, iako ne zna mnogo toga o meni. Znam da bi otišla, pogotovo što sam je ubedio da ne želim dete. Bog mi je svedok da bih je čuvao od svega i svih, ali ne znam da li bih je zaštitio od sebe. Reci joj da može biti srećna i bez mene, nateraj je da shvati. Reci i ostalima da je moralo ovako. Želeo sam da znam zašto su me ostavili. Želeo sam da zagrlim sestru. Hteo sam da je dovedem u naš kraj, da vidi gde sam odrastao. Da upozna ljude zbog kojih sam bio bolja verzija sebe, a ne samo ostavljeno nedonošče. Želeo sam da bude ponosna na brata, koji je uspeo u životu zahvaljujući porodici koju sam imao u vama. Zagrli je umesto mene, ako je ikada nađeš i neka sazna da sam voleo ideju da sam nečiji brat po krvi. Jer tvoj sam po ubeđenju!

Ostavljam ti ih u amanet, a ti se snađi, znam da si rečito đubre i da ćeš ih naterati da te čuju. Neka znaju da nikada nisam odustao. Detalje prećuti, znaš na šta mislim... Uvek si me poznavao bolje od drugih, ali nisam siguran da li je to dobro...

Voli te brat!"

Krio sam se danima od svih i isplakao sve suze. A, onda se borio sa stvarnim, novim demonima u telu žene, koji su čekali da me dokusure. Nikolu nikada zaboravio nisam, ali negde usput na amanet jesam. Iako sam mu obećao da neću.
Sa krivicom je teško živeti, ali mi je život priredio još iznenađenja. Neka od njih, progoniće me do groba!
Baš poput ovih, zbog kojih godinama nisam spavao kao čovek.

*************************************

Neke tajne sa sobom ponesemo u grob...

Neke na žalost, kad tad isplivaju...