Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

2. Poglavlje

Nisam poročan tip, ali odvalio sam se od alkohola nekoliko puta u životu. Poslednji put kad sam popio više nego što je potrebno bilo je pre nekoliko dana kada je Milan i zvanično postao deo naše velike porodice. Nisam baš najbolje podnosio alkohol, jer sam svako pijanstvo odbolovao. Ali, u ovom trenutku dok gledam u devojku koja izgleda kao da je upravo sišla sa modne piste, želim da sam mrtav pijan.

"Zovem se Korina"... Odzvanja mi u pogubljenim mislima, a trezan sam. Voleo sam žene, ali nikad mi najlepša ne bi oduzela dah. Voleo sam šarmantne žene sa smislom za humor. One koje ne robuju izgledu, koje su izašle da se zabave a ne da upecaju nešto kako kući ne bi otišle same. Na teži način sam naučio da lepota bez duše nije ništa do prazna knjiga koju čim otvorite, požalite zbog izbora. Čak i ako se naterate da je pročitate do kraja, jer ne volite stvari ostavljati na pola, znate da ste protraćili dragoceno vreme. A, u brzoj sadašnjosti, to je najskuplja stvar!
Daleko sam od romantične duše, svestan da sam završio sa udovoljavanjem i ispunjavanjem želja bilo kojoj ženi, jer na žalost ovaj grad je prepun pički koje ne poštuju sebe već samo jure za zadovoljstvom i lovom. A ja sam u jednom trenutku ostao i bez samopouzdanja i bez para. I dok sam poslednjih godina pokušavao da vratim sve što sam izgubio zbog proklete žene, zaboravio sam da se zabavljam. Izgleda da je i ova lepotica zbog potrage isto zaboravila. Ili bar tako izgleda. Ne pomeram ni telo ni pogled dok Iskra pravi mesto da gošća sedne za naš sto.
Skamenjen sam.
Zarobljen u prošlosti.
Uplašen za ono što sledi.
Nesvestan bilo koga i bilo čega oko sebe, što nije dobro, jer moj posao je da mi ništa ne sme promaći.
Čujem glasove, koji mi polako dolaze do svesti. Osetim kako me Luka šutira pod stolom kako bi razbio napetost među nama, jer računa na moj jezik koji uvek savršeno radi za razliku od njegovog. Oduvek sam bio taj koji ima nešto da kaže ili dobaci, nebrojeno puta spašavajući ovakve situacije.
Sve do sad!
I ko zna do kada bih bio u stanju hibernacije, da nisam jasno čuo ono 'živeli', pa sam brže bolje zgrabio ono još uvek ne probano pivo ispred sebe i dobro potegnuo. Koristim svaki gutljaj sad već mlakog alkohola da smislim šta ću jebote, sad. Polako, nikad sporije spuštam polupraznu flašu i podižem pogled ka Korini koja zbunjeno šara pogledom od jednog do drugog člana ekipe. Nisam sposoban da i ja to uradim, jer se plašim da će mi neko od njih pročitati paniku u pogledu. Jer, upravo se tako osećam. Pobegao bih glavom bez obzira i pravio se da se ovaj susret nikada nije desio. Ali...
"Korini je potrebna pomoć, pa sam htela da vas zamolim da iznesete neke ideje i predloge," nesvesna napetosti oko nas, neometano Iskra nastavlja svoju misiju. Peče me koža jer osećam svaki pogled upućen ka meni, zato što i dalje niko nije sposoban da prozbori ni reč. Nakašljavam se, rešen da improvizujem.
"Korina, gde si bila do sada?" Ne znajući na šta zapravo ciljam, zabrinuto me gleda pa kaže, "Samo u policiji, jer sam tek pre dva dana saznala da imam brata. Odrasla sam kao jedinica..." Po prvi put obara pogled, kao da se stidi. Video sam to toliko puta u životu.
"Kako se prezivaš?" Čujem Manjino tiho pitanje, kojeg se plašim, iako nema razloga.
Sve je tako očigledno.
Naša gošća podiže pogled ka njoj pa bez razmišljanja ispaljuje još jedan metak u moje, ionako oštećeno, srce, "Bogdanović!"
"A, u pičku materinu!" Lukina psovka nas sve pomeri smesta, jer sad više nema nazad. Manji prva suza beži iz oka, na šta je Damjan privlači bliže sebi i nešto joj šapuće da je umiri. Ali i njemu je, kao i svima za ovim stolom, postalo kristalno jasno da oluja tek počinje.
"Ne znam šta se ovde dešava, ali bi bilo lepo da mi neko od vas objasni," ubacuje Lukina žena, dok se neprijatno vrpolji pored Korine.
"Ako si samo zbog toga ovde, bojim se da je tvoja potraga uzaludna!" Obraćam se sestri svog najboljeg ortaka, kojeg više nema. "Ustvari..."
"Stani, jebote!" Prodere se Luka. Niko se ni cimnuo nije osim lepe crnke, koja se još više unervozila.
"Ne žuri, dođavola! Ne možemo joj tek tako slomiti srce", nastavlja drugar do mene. "Vidi, Korina... Stvar nije tako jednostavna..." Znao sam da će mu ponestati reči pa se ubacujem.
"Gde živiš?" Odlično čitam ljude, pa mi nije promakao njen izgubljen pogled.
"U Italiji, došla sam zbog mame. Ali, zbog novih okolnosti produžiću boravak..." Gubi taj predivni melodični glas koji mi golica svaki nervni završetak.
"Dobro, zato što ono što želimo da ti pokažemo i ispričamo ne može da se uradi sada i ovde". Gledam je, ali pokušavam da joj proniknem u dušu. Imam neki jebeni osećaj da osim izgleda, ima još nešto u njoj identično svom bratu. Čisto srce! A ako ga sad na prepad uništimo i zgazimo, pobeći će i nikada se okrenuti neće. Šteta što mislim da zaslužuje više. Njoj možda ne dugujem ništa, ali njemu koji je izgubio život tražeći je, dugujem bar toliko da je upoznam sa onim koji je poslednjih godina patio pokušavajući da je nađe.
"Ja u ovom gradu ne poznajem nikoga, ali imam razlog da ostanem. Imam utisak od kada sam vas ugledala da znate ko sam, pa ću vam verovati", sve ti jebem obraća se svima, ali ne trepće dok me gleda. Kao da smo prokleto sami u ovom prostoru, na ovom usranom svetu.
"Gde si odsela?", pita je Damjan pa skreće pogled nebo plavih očiju, a ja konačno udišem preko potrebni vazduh, shvatajući da mi je pojava ove devojke izmakla tlo pod nogama.
"Tu u blizini, u jednom hotelu pored Dunava. Ali ću sutra popodne morati da se odjavim, jer ima neki simpozijum zbog kojeg neće biti slobodnih soba". Što ona duže priča, to sam ja više opijen njenom bojom glasa. Kao da miluje rečima, iako u svakom slogu osetim blagi akcenat koji me podseća da je ona samo u prolazu. Da će uskoro otići odavde, totalno drugačija nego što je došla. Pa sam pre nego što joj srušimo svaku iluziju o tome kako ipak nema brata, rešio da malo više saznam o njoj.
"Otkud to da živiš u Italiji?" Ovo je trebalo da bude pitanje kao bilo koje drugo kada želiš sa nekim opušteno da proćaskaš, ali izgleda ne i za nju. "Duga priča," kaže tužno, pa dodaje, "Nije trebalo tako dugo da ostanem, ali sada je tamo moj život." Rekla je, ali ustvari ništa nije. Shvatam da je naučila kako da se sakriva iza reči, kao da se plašila da ne kaže više nego što sme. Bila je pravo osveženje u moru žena koje su cirkulisale oko mene već puno godina. Bila je pametna, ne samo lepa. I bila je Nikolina jedina sestra. Činjenica koju nikada ne smem da zaboravim, kao da bi to i bilo moguće dok je netremice gledam dok sedi preko puta mene. Svestan da ću joj sutra srušiti svet, iako imam utisak da nisam prvi koji joj je to uradio.

Korina

Naravno da smrt roditelja, ma koliko bili ravnodušni prema njemu, ostavlja neku prazninu. Ne mogu da kažem da me je sahrana ostavila skrhanom, ali me spoznaja da sam izgubila jedinog preostalog roditelja ipak poprilično uzdrmala. Radmila je žena koja me rodila i naučila prvim koracima. I to je bilo sve što mi je dala. Oca nikada istinski upoznala nisam, jer nije bilo vremena, ali kad malo bolje razmislim ni majku nisam poznavala bolje. Nije me zanemarivala ili tukla. Ona me je samo isključivala iz bilo kakve emotivne veze sa njom. Više smo živele kao komšinice koje su bile ljubazne jedna prema drugoj, ali koje nikada nisu bile prisne, a posle će se ispostaviti ni iskrene jedna prema drugoj.
Što je susret koji je usledio samo nekoliko sati kasnije i potvrdio moje mišljenje.
I pre nego što je sanduk sa njenim posmrtnim ostacima položen u zemlju, znala sam da ovo neće biti obično putovanje. Jer dok sam usamljeno tumarala garsonjerom u kojoj je provela poslednje godine svog života i pronašla pismo koje nije bilo namenjeno meni, svet mi se okrenuo naopačke. Ali u isto vreme, sve je sedalo na svoje mesto. 

Ono što sam godinama pokušavala da shvatim, odjednom je imalo smisla. Nije htela da napusti Srbiju jer je tragala za svojim drugim detetom. Koje nije uspela da nađe, dok sam ja neumorno pokušavala da je nagovorim da dođe i živi sa mnom. Očekivala sam malu sahranu, ne i prizor koji sam videla dok sam nemo i bez suza gledala kako je radnici groblja spuštaju u raku. Osim mene i sveštenika koji je održao opelo, pored mesta gde je sahranjena, stajala je samo jedna starija gospođa. Jela, je bila žena koja je živela u stanu do maminog. Kako mi je rekla posle pokopa, Radmila je živela tiho i povučeno bez prijatelja koji bi joj dolazili u posetu. A, izgleda da ni čitulja koju sam dala u novine, nije privukla pažnju baš ni jedne jedine osobe. Žena koju ja pamtim i sa kojom sam nekada živela u Vučitrnu, bila joj je sušta suprotnost. Večito u potrazi za društvom i pričom koja često nije imala nikakvog smisla. 

A, ne zvala se ja Korina, ako ne saznam šta se to promenilo od kada je izbegla u Beograd.
Pre punih četrnaest godina. Jednu manje nego što sam ja živela van granica ove zemlje.

--------------------------------------------------

Ako niste znali, ovo, meni lično, prelepo žensko ime potiče od grčkog naziva 'Korinna', koja seže do reči "Kore" (Devojka, Devica)... A da li je naša princeza takva, saznaćemo uskoro...

<3 <3 <3