Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

37. Poglavlje

Luka

"Jebote, sudija jesi li ti na nekim drogama? Pa, zar nisi ti onaj dobri u ovom životu? Do juče si me psovao na pasija usta, jer kršim zakon, a šta sad hoćeš?" Ne vičem.
Ja sam, jebeno, šokiran.
"Slušaj mali, ne filozofiraj! Imam svoje razloge!" O da, Miloš Mitrović viče. I nije ga briga što je ponoć odavno prošla, jer smo u kancelariji moje garaže već pola sata i pijemo viski.
"Ne, matora prznice, ti slušaj mene. Prvo smo se jeli, jer nismo znali da li si živ. Tri prokleta dana ni glasa od tebe. I sad se pojavljuješ sa tim... Sa, tim ludim zahtevom..." Malo sam povisio glas, zatečen onim što traži.
"Imao sam posla i nemam nameru da se pravdam. Nego, baci se na prokleti posao i obavi mi to!" Koračam ispred njega, sada vidno iznerviran.
"Jasno ti je ako me nahvataju, da sam zaglavio u buvari?" Nasmeja mi se u facu onako udobno zavaljen u fotelji, cirkajući viski kao da sutra ne postoji. Uloge kao i stav, sada su se drastično promenile, "Pa, ti se malac potrudi da te ne provale. Ili," naglasi podmuklo, "Ako misliš da si zarđao, kaži pa da pronađem nekog..." Sasečem ga pogledom, jer prokleti starac zna da sam osetljiv na reč 'nesposoban'.
"Šta, uopšte, tražimo koji moj?" Pitam popustljivo, sedajući preko puta njega sipajući viski za sebe. Treba mi. A, evo priznajem, prokleto sam radoznao. Naravno, da znam kako se 'upada' u sistem, hakovao sam još kao klinac, ali ovo je nešto drugo. I, đubre to odlično zna. Očigledno je da nikom drugom ne veruje toliko.

"Reći ću ti kada, i ako nađemo. Moram da idem. Zovi me kad obaviš posao." Naglo i tiho kao što je ušao, stiže do vrata. Ali, ne ode odmah, nego se okrene i jedan dug trenutak me posmatra. Pomislio sam da se, ludak, predomislio i da će mi dati bar neku smernicu. Međutim...
"Onoga dana, kada si ušetao u moju sudnicu dok je unutra sedela Iskra, imao sam utisak da će se nešto promeniti. Daleko od toga da sam vidovit. Jednostavno..." Zaćuta na trenutak. Možda nije bio na listi meni najdražih ljudi, ali od kada znam za sebe, Mitrović je u mom životu. Bilo je godina kada sam ga izbegavao kao kugu, iako mi je često pomagao. Mrzeo sam što je gotovo uvek i za sve bio u pravu, ali ovoga puta, bez prigovora, morao sam da se složim. Bar, za veći deo onoga što je imao da kaže.
"Čuvaj je mali. Žena kao što je ona, nema mnogo na ovom svetu. Uostalom," dobaci podrugljivo, "Napravila je čoveka od tebe."
I, bez i jedne reči više, okrenu se i ode.
"To i jeste problem," progunđam na glas. Jer, ako sazna da sam počinio krivično delo, čak i ako je to od mene tražio penzionisani sudija, ubiće me.
A, nema šanse da joj kažem. Ne, dok ne saznam zašto sam dođavola pristao da hakujem matični ured u Kosovskoj Mitrovici.
I, za koji moj, je to odjednom najvažnija stvar u životu Miloša Mitrovića?!
Jebem li ga, ako svi oko mene nisu otišli u kurac. A i ja sa njima, jer bi me se rođeni otac odrekao da zna kako znanje koje sam stekao na faksu koji je on platio, sada koristim za upad u državnu instituciju!

I, naravno, nemam jebenog pojma, zašto...

********************************

Još jedno kratko...

Do večeras ;)