Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

5. Poglavlje

Gledam u ta prava, savršena leđa skladnog tela koje sa lakoćom silazi niz stepenice. Voleo sam visinu, ustvari, voleo sam ekstremne sportove koji su me opuštali. Voleo sam kad me adrenalin lupi, a srce pumpa krv nezaustavljivom brzinom. Zato sam izabrao stan u potkrovlju u jednom od tek nekoliko solitera u Paviljonima. Retko sam koristio lift, ne zato što sam bio klaustrofobičan, nego zato što mi je penjanje i silaženje sa sedamnaestog sprata zgrade služio kao odlična vežba. Ipak, pomalo me iznenadilo što Korina nije krenula ka liftovima, već je bez pitanja počela da silazi niz stepenice. Ali, nisam ništa pitao.

Pokušavao sam da se fokusiram na plan kojeg, jebiga, nisam imao. Osim što sam izgubio pojam o vremenu i nesvesno je ispalio, ništa pametno nisam smislio.

Ispao sam majmun, jer sam je ostavio da me čeka, a što je najgore naveo sam je na pomisao da sam to namerno uradio, kako bi mi došla na noge.
"Kako si saznala gde živim?" Pitao sam je čim smo sišli do prizemlja.
"Srela sam Iskru dok sam te čekala pa mi je rekla gde živiš, pošto je pokušala da te pozove, ali se nisi javljao na telefon." Mahinalno sam izvukao telefon iz zadnjeg džepa farmerki gde sam ga brzinski spremio pri izlasku iz stana, ni ne pogledavši u njega.
"Izgleda sam isključio zvuk..." kažem više za sebe dok listam propuštene pozive. Jebote, da li su me svi koje poznajem zvali jutros?
"Izvini još jednom, stvarno nisam zaboravio na naš dogovor. Jednostavno sam se izgubio u poslu." Lažem kao pas, a što je najgore prezirem se zbog toga. Zato, čim iskoračimo na trotoar, stajem ispred nje, želeći da je gledam u oči dok objašnjavam. "Slušaj, Korina..." njeno ime tako, prokleto dobro zvuči, kad ga izgovorim. Tako ispravno; kao što je ceo ovaj susret do kojeg je došlo mnogo kasnije nego što je trebalo.
"Želim da znaš, pre nego što bilo šta drugo saznaš danas, da te je tražio. Istina je da ne znam kako je znao da postojiš, ni da li je znao kako se zoveš, jer mi nikada nije rekao tvoje ime, ali zaista je pokušavao da dođe do tebe." Pažljivo je posmatram ali ne primećujem nikakvu reakciju na ono što sam joj rekao.
"Sudeći po tvojim rečima da nisi ni znala da postoji, rekao bih da nemaš predstavu ko je i kakav je bio, tvoj brat." Samo je nemo odmahnula glavom i ne trepćući čekala da kažem još nešto.
"Meni je cela ova situacija veoma čudna, toliko da još od sinoć pokušavam da smislim kako da ti objasnim šta se sve desilo poslednjih godina. I jedino što mi pada na pamet je jedan predlog." Taman kad sam mislio da je samo fizički prisutna ispred mene, a mislima ko zna gde, iznenadila me, "Volela bih da čujem šta predlažeš."

Pažljivo sam je posmatrao dok sam izgovarao đavolju nagodbu, "Pričaću ti o bratu, jer je bio jedan od mojih najboljih prijatelja dok smo odrastali, ali za uzvrat, ti ćeš meni pričati o sebi." Trgla se kao da sam je ošamario, pa se gotovo proderala, "Zašto želiš da znaš bilo šta o meni, kada ću čim mi kažeš gde mogu da pronađem Nikolu, zauvek otići iz tvog života?" Lagao bih kad bih rekao da nisam očekivao sličnu reakciju, ali izraz njenog lepog lica i stav dok je izgovarala to pitanje, toliko je ličio na njenog brata, da sam se mahinalno nasmejao na sav glas. Iako se nikada videli nisu, bili su ista krv. A, po svemu sudeći nisu ličili samo fizički; izgleda da im je i narav bila slična. Nešto što nas definiše i formira, što predstavlja našu suštinu. Prokleti karakter.
I baš kada sam pretpostavio da ćemo se super slagati, kao što sam i sa njenim burazerom, iznenadila me kao niko.
Jebiga, žensko je to! Ako ne šiba jezikom, bije rukama. A, ova ima poprilično jak kroše, koji sam osetio na bicepsu, jer me opaučila.
"To je zato, što mi se smeješ. I zato što misliš da, zato što sam žensko, možeš da se zajebavaš sa mnom!" Ta silna oštrina i gordost kojom je to izgovorila, zabolela me daleko više od udarca. Zar je stvarno to pomislila? A zašto da ne, kad te, konjino jedna, ne poznaje.
"Kao prvo", počeo sam sad već mrtav ozbiljan, "Nisam ti se podsmevao, već si me toliko podsetila na Nikolu da mi je samo on bio pred očima kad sam se nasmejao. A kao drugo, ne poznajem te ništa više nego ti mene. Da bih ti pričao o čoveku koji je bio moj heroj, moram da te upoznam. Nije da ti ne verujem, jer svake sekunde ovog prokletog dana, jasnije mi je da ste brat i sestra, ali..."