Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

Epilog

Bogu je trebalo šest dana da stvori zemlju, a mi smo već sedmi dan uživali u svetu, koji smo sami za sebe stvorili.
Mirno je, bez drame i senzacije. Dobro, mirili smo se, jer sam se ja još uvek uvlačio u dupe svojoj prelepoj devojci, zbog tajne koju sam čuvao, a koja i nije bila moja. Lakše i brže nego što sam očekivao Mimi i Korina su se povezale.
I po nekoliko puta dnevno pričale su telefonom, upoznavajući jedna drugu, onako kako su trebale još odavno.
Pošto je Korina saznala da je novogodišnja žurka u stvari bila ideja njene bratićke, zamolila me da za Božić mi njima uzvratimo gostoprimstvo i na jednu noć zadržimo malog genijalca. Nije moglo bolje. Ali...
Uvek kad pomislim da me život ne može više iznenaditi, upravo to se desi. Tako je bilo i kad smo posle ponoći, u Novogodišnjoj noći, otvorili Milošev testament.
Nisam imao pojma šta piše, jer mu ga je sastavio moj pripravnik, ali da sam se kladio u sve što imam, ostao bih prosjak.
Jer, nema šanse da bih pogodio ime jedinog naslednika svega što je sudija posedovao. Samo jedna rečenica i njeno ime.
"Pri čistoj svesti i zdravoj pameti, ja, Miloš Mitrović od oca Milinka i majke Vere, sve što imam ostavljam jedinom unučetu, Mioni Bogdanović."
I u tome se ogleda, sva njegova veličina.

Manja je i dalje bez teksta, a ja sam ponosan na čoveka koji je do samog kraja ostao svoj. Teško je to u ova luda vremena. Oduvek sam želeo kad porastem da budem kao on.
Dosledan, odgovoran i veran i znam da ću dati sve od sebe, da takav postanem. Znam da sam pomalo krut i nepoverljiv, ali zato je ljubav mog života sušta suprotnost svemu što jesam. Zahvalan sam na svakom trenutku sa njom.
Naravno da sam morao da preselim klavir i nije mi teško palo, jer čak i dok radim obožavam da je čujem dok svira. Kad se zanese, zna i da zapeva zbog čega svaki put izgubim glavu i uopšte mi ne fali moj Xbox koji sam zarad mesta u dnevnoj, teška srca prebacio kod Luke.
Đubre je skakalo od sreće, iako sam mu obećao da mu iz kuće izlaziti neću. Za sada je, pak, obrnuto, jer je gotovo svaki dan kod mene.
Volim ga, brate, ali zbog njega ne mogu da se k'o čovek razgaćim ili u sred dana pojebem svoju devojku. U rođenoj kući. Mislite da lažem?

"Nemanja, Luka je stigao!" Čujem Korinu kako mi viče iz kuhinje, gde sam je ostavio da priprema tortu. Žene su se podelile i svaka pravi nešto za večeras, jer su jednoglasno odlučile da ne žele ketering. Umesto unajmljenih konobara, za koje nisu želele ni da čuju, kao što ni ja nisam želeo da čujem za svoje roditelje, večeru ćemo služiti moja dva najbolja drugara i ja. Damjan je hteo da napravimo dobru zajebanciju i na sebi ostavimo samo gaće, ali sam odbio zbog Žarka i Vesne, iako bi nas njih dvoje zbog toga najviše zajebavali. Ne kapirate, kakve su mi samo slike i ideje slali poslednja dva dana.
"Ako si došao samo zato što te tvoja divna žena izbacila iz kuće da bi uspela nešto da uradi, ili da me ubeđuješ da izvodim striptiz večeras, pred tvojom majkom..." Počeo sam pa stao u pola rečenice kad sam mu video zabrinut izraz, dok se oslanjao na vrata koja je upravo frustrirano zalupio.
"Ti, kao da živiš u saksiji! Imaš li usrani internet u kući, jebote?!"
"Gde gori, luđače? Kakav internet i saksija... Imam posla pun kurac..." Ne reaguje, već vadi mobilni iz zadnjeg džepa farmerki i nešto traži. Na licu mu vidim i brigu i ljutnju, ali ne povezujem sve dok mi sa pola sobe ne baci telefon na sto.
A, na displeju je ogroman naslov, "Ministar u pritvoru izvršio samoubistvo".
Brzo grabim telefon i skrolujem tekst, u kojem se navodi da je Svetozar Maksimović, tokom istrage o brojnim kriminalnim radnjama za koje se sumnjiči, poklekao i u samici uspeo da se obesi. "Nema šanse! Taj, sebični skot, nikada ne bi podigao ruku na sebe..."
"Znam..." rezignirano me prekine Luka, dok se baca u fotelju smeštenu ispred mog radnog stola.
"Kako bi neko, kome je određena stroga izolacija mogao da dođe do kanapa ili čega već?!" Zbunjen sam, ali vičem od nemoći, zato što je gad trebao da pred sudom odgovara za puno sranja, uključujući i eksploziju iz koje je Korina jedva izvukla živu glavu.
"Zato što nije, on..." Jedva sam ga čuo od glasnog lupanja srca, jer je praktično prorežao svoju misao.
"Kako to misliš, nije on, sve mu jebem?!" Uzima svoj telefon i ustaje ludak, a ja pizdim, "Gde ćeš, jebote? Tek si došao..."