Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

22. Poglavlje

          Malo je stvari koje mogu da me smire, kad odlepim.
Još je manje onih, koje mogu da me raspizde. Volim da mislim za sebe da sam hladnokrvan ili u boljem smislu, smiren i razborit. Ali, kad sam video Korinin zaprepašten pogled i postao svestan izjave čoveka kojeg sam znao gotovo ceo život, pao mi je mrak na oči.
Taman kad sam zamahnuo da ga razvalim po sred samozadovoljne face, on je pao kao pokošen. A, njegovo bolno stenjanje i uplašen cik jedine devojke u prostoriji, nadglasalo je Lukino zadovoljno, "Tako sam dugo čekao na ovo, da nikome drugom nisam mogao da prepustim ovoliko zadovoljstvo. Jebiga, matori, izvini," ni malo pokajnički dodao je, gledajući me u širom otvorene oči. Emocije su me drmale, ali teško je reći koja je preovladavala.
Bio sam uznemiren, uplašen, besan ali sam osećao i nemoć, jer me zatekla izjava osobe kojoj sam do malopre bio spreman da verujem životom.
"Jebem mu, sudija, da li si normalan?!" Čuo sam Damjanov glas, ali nisam sklonio pogled sa Mitrovića, koji se bolno držao za vilicu i dalje sedeći pored naših stopala. Gledao je i on u mene, pa je konačno progovorio, "Nisam imao izbora, inače bi je ubili. Sad kad nema Bogdanovića, ona je kao list na vetru, nema nikakvu zaštitu..." Jebote, u pravu je, ali...

"Zašto nam ništa nisi rekao?! Gotovo sam umro od straha!" Dozvolio sam si da spustim zid na kratko, jer je morao da zna kako se osećam. "Znam te ceo prokleti život, ali sad bih mogao da te ubijem!" Cinično je razvukao usta u kez, pa dobacio, "Hvala, bi bilo dovoljno."
Da ga ne bih udario, a jaaako sam to želeo, okrenuo sam mu leđa i dohvatio neku vaznu spreman u afektu da je bacim, ali krajičkom oka sam primetio da je Korina nestala. Brzo sam je vratio na mesto, pa pogledom kružio po velikoj kuhinji, ali je nisam ugledao.

Instinktivno sam krenuo ka vratima, pretpostavljao sam ostave, jer da bi izašla u drugi deo kuće morala je da prođe pored mene, a toliko izgubljen da je ne primetim, nisam bio. Čuo sam da se moji ortaci raspravljaju sa matorim gunđalom, ali nisam reagovao.
Prišao sam pritvorenim vratima i jedva čuo tiho jecanje, pa sam ih polako odškrinuo da vidim u kakvom je stanju. Nisam imao nameru da se namećem, sve dok nisam primetio kako se u tami skupila uz zid a rukama zagrlila kolena u čučnju, dok su joj jecaji pomerali telo.
Ma jebeš sve, u dva koraka sam seo na hladne pločice špajza i bez reči je uzeo u zagrljaj. Nije se otimala, ali nisam siguran ni da je bila svesna mog prisustva.
"U redu je devojčice, isplači se. Ne verujem da će ti biti lakše, ali nemoj bol da zadržavaš u sebi..." Trtljao sam kao navijen, nežno je mazeći po leđima jednom rukom, drugom je privlačeći bliže, pokušavajući da joj pružim podršku.

"Mnogo mi je žao, mala... Nisam znao... Stvarno nisam imao pojma..." Između svake rečenice hvatao sam dah, vrteći po glavi šta se dođavola desilo.
Još pre nekoliko dana sve je bilo drugačije. Bila je skrhana zbog gubitka i tužna zbog novosti o svojoj porodici koje nije znala, ali nije bila ovako izgubljena...
"Šta ću sada da radim?" Uspela je kroz jecaje da postavi pitanje, ali svestan sam da nije bilo upućeno meni, pa sam nastavio da je tešim bez reči.
"Sad sam, stvarno, ostala sama... Nemam više nikoga!"
"Ššš... Imaš mene, devojčice. Nisi sama..." Pretpostavio sam da ni slovo onoga što sam izgovorio, misleći pritom svaku jebenu reč, nije doprlo do njene svesti. Ali, nisam odustao, "Imaš nas. Mi smo tvoja porodica i nema šanse da ćemo ikome više, dozvoliti da te povredi..." Odjednom sam osetio njene drhtave ruke na sebi, koje su me...

Odgurnule?!
"Ne seri, Nemanja! Oboje znamo da su to prazna obećanja! Ni ti, ni bilo ko od vas me ne poznaje! Niste znali ni da postojim do juče!" Sevala je plavim očima na mene. Znao sam tu potrebu da se iskali na nekome, pa sam je pustio da bljuje vatru, ne zamerajući joj uopšte. Odmakla se malo na kolenima pa spustila pogled, ali je nastavila da gađa u metu.

"Otkud znaš da posle ovoga neću namestiti neku igru svima vama, da vam se osvetim? Kako možeš biti siguran da nisam opasna kao moj stric, jer sad je jasno da nije bio uzoran građanin, inače mu se ne bi tek tako izgubio svaki trag?" Nisam ništa odgovorio, ali sam je fiksirao pogledom punim poverenja, što je očigledno pročitala jer je onda pribegla još jednoj metodi samoodbrane.
Jako me je udarila rukom po nadlaktici, a kad nisam pružio nikakav otpor, niti sam se odmakao, udarila me je opet. Pa još jednom, a onda sa obe ruke udarala gde god je stigla. Znajući da je sigurno bole šake od tih udaraca, uspeo sam nekako da je se dočepam i opet privijem uz sebe, iako se opirala. Kao lavica, ali nisam odustajao. Spustio sam joj usne na potiljak i naizmenično je ljubio i nežno šaputao sve reči utehe kojih sam mogao da se setim.