Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

19. Poglavlje

"Kako to misliš, 'Nisam uspeo da je dobijem'?" Manja me strelja očima, dok bljuje vatru u mom pravcu.
"Tako, kako sam ti rekao! Ne javlja mi se na telefon, ne odgovara na poruke i mejlove... Nije u stanu i nije napustila zemlju. To sam uspeo da saznam..."
"Nemanja, ubiću te, tako mi Boga! Da si rekao da ne možeš da se pobrineš za nju, sama bih to uradila!" Dere se na mene, kao da sam njen student.
"Lepoto, smiri se. Video sam rođenim očima, da je uradio sve što je mogao da dođe do nje. Jebote, nismo spavali od kada je Mitrović došao da nam kaže za..." Damjan je pokušao, ali nije imao šanse protiv razjarene žene.
"Dva dana! Dva dana, me nije bilo i desi se neko sranje! Kako sad da kažem Mioni da joj je tetka nestala?!"
"Šta?!" Pitanja su letela kao rafali sa svih strana, kao i uvek kad bi se našli na okupu.
"Nisi joj valjda rekla da ima tetku?" Nastavlja Luka, zaprepašteno. Nisam često viđao zbunjenu ili postiđenu Manju, ali sad mi je baš tako delovala. "Skoro... Malo je falilo, ali sam uspela nešto da smuljam... A, znaš nju. Kao ajkula je kad nanjuši krv! A sad ne smem ni da pomislim na to, jer će mi izleteti..."

Istina, mala šmizla nije samo ličila na oca. Sve više je i karakterom bila poput njega. I, tek tako gubim nit dalje rasprave, jer mi misli lete na drugu Bogdanovićevu. Onu, koja mi je zaposela i sne i javu. Doduše, do juče sam je nosio u sebi kao nekog ko me prokleto omađijao. Šta radi, šta ima na sebi, da li još uvek miriše onako jebozovno, kako bi bilo izgubiti se u njoj...

Znojio sam se. Bio vraški napaljen. Frustriran, jer je želim, a ne smem.
Ljut, jer sam je ostavio kad me najviše trebala.
Po drugi put!
A, sad...

Sad sam jebeno uplašen. Prestravljen, da budem precizniji, jer joj se gubi svaki trag, a ja nemam pojma ko bi joj, ni zašto naudio. Pokušavao sam da stupim u kontakt sa Mitrovićem, ali mi se ludak od juče nije javio ni slovom ni glasom. Znao sam da se neki kurac dešava, ali nisam imao pojma odakle da krenem.

Onda mi je pogled pao na tihu i sve okrugliju Iskru. "Jesi li našla nešto u Simonovom sefu"? Upitao sam tiho, kad sam joj prišao. Nisam seo, noge su imale svoju volju, pa sam nervozno šetkao ispred nje. "Donela sam sve fajlove koje sam našla, ali ni reč ne razumem. Sve je u nekim šiframa." Zamišljeno je grickala donju usnu, pa sam shvatio da je i ona kao na iglama. Jebote, u šta smo se uvalili.
"Jesi se čula sa matorom prznicom? On bi mogao da otkrije šta piše..." Pre nego što je uspela išta da mi kaže, prišao mi je nadrndani Luka.
"Nemoj da je smaraš, usrao sam se dok je nisam video živu i zdravu. Jebem mu, umro sam sto puta dok nisu sletele..." Nežno se uvukla u njegov zagrljaj i nekim čudom oboje ih smirila u trenutku.

Ona je bila njegov prokleti sedativ. Što me navelo da mislim na visoku crnokosu vilu u čijoj sam blizini i sam bio smiren, a u isto vreme uznemiren. Imala je čudan efekat na mene, ali sam sve to pripisivao dobrovoljnoj apstinenciji i činjenici da je nisam mogao imati.
Ona je bila zabranjena iz više razloga. Ali, kao ni srcu, ni kurcu nisam mogao samo da naredim. Jebiga, zakon prirode nije imao ama baš ništa sa mozgom.

"Znaš li gde je matori?" Pitao sam Luku, ignorišući napad teskobe, jer ako se Korini nešto desi, pitanje je da li ću moći da nastavim da živim. Njenog brata sam već nosio na duši, iako nisam mogao da utičem na njegove odluke, ali smatrao sam se odgovornim za njega. Računao je na nas, a posebno na mene. Jebeno mi je poverio svoju sestru.

A, šta sam ja uradio? Toliko me preplavio osećaj nemoći i krivice, da sam iz čista mira zafrljndačio polupraznu čašu, iz koje sam popio jedva gutljaj viskija, u zid preko puta. Prasak je, istog momenta, zaustavio svaki pokret u punoj dnevnoj sobi. Paralisao sam svoje prijatelje koji su zurili u mene, šokirani mojim ponašanjem.
Ja, hladni, smireni i odmereni advokat, Nemanja Janjić, pokazao sam slabost.
I, kao za kurac, niko mi nije prišao da me utešno zagrli, jer apsolutno nikada za svojih trideset i šest usranih godina svog života nisam pokazao potrebu za bilo kojim vidom nežnosti. Ali, Vesna je bila moja majka, i vođena savršenim instiktom, bez reči je prišla i uzela me kao dete u naručje. I ja sam se slomio.

A, prizor nikoga nije ostavio ravnodušnim. Iako sam zatvorio oči i duboko udisao miris svežine žene koja me mazila po leđima da me smiri i vrati na pravi kolosek, osetio sam poglede na nama. Uspeo sam da zadržim suze besa i frustracije ispod kapaka, koje sam krvnički stiskao kao i ruke oko Vesninih ramena. Neke žene su prosto rođene da budu majke, da izleče dušu samo jednim zagrljajem. Moja to nikada nije radila.

Često sam mislio da je baš to razlog što sam i sam bio kao drvo. Sve dok nisam počeo da grlim Korinu. Tada sam se jedino osećao kao da nekome stvarno pripadam. Možda sam ja tešio nju, ali svaki sekund u njenom zagrljaju topio je po malo glečer od srca koje je u meni samo kucalo.
Posle, ne znam koliko vremena, izgubljenosti u mislima o svom detinjstvu i pronalaženju izgovora za svoje ponašanje, čuo sam Žarka kako govori Luki, "Miloš nije kući, tražio sam ga tamo i juče i jutros. Ne brinem, jer on nema osećaj da nekome javi gde je i šta radi, ali je čudno da u stanu nije spavao. Pitao sam komšiluk, niko ga nije video već neko vreme."

Čuo sam Manjin teški uzdah koji me ošinuo kao bič, pa sam se nevoljko izvukao iz Vesninih brižnih ruku i odlučno rekao, "Moramo da ga nađemo, jer samo on ima ideju odakle da počnemo potragu za Korinom. Nemam jebenog pojma šta je moglo da se desi, ali ona je Nikolina krv i znam da će se izboriti sa bilo kakvim sranjem." Tešio sam se glasno, ali vidim da je to Damjanovu ženu malo smirilo. Ako je neko znao mog nastradalog druga, onda je to ona. A krv nije voda. Korina je bila jača nego što sam mogao da pretpostavim, jer jebeno je jasno da je mnogo toga već prevalila preko svojih nejakih leđa.
Znao sam to, kao što sam znao da ću kad je nađem morati da je ubedim da ostane ovde, sa nama.

Jer, mi smo sada i njena porodica. Ona pripada ovde. Nama! Kao što želim, da i ja pripadam njoj.
Zato sam ćutke krenuo ka vratima, ali me je u stopu pratilo dva para nogu.
"Ako si mislio da si u ovome sam, grdno si se zajebao!" Čuo sam Damjana, dok me Luka u isto vreme jako udario po leđima.

To smo mi, naša jednostavna komunikacija i podrška koja se ne traži.
Ona je jednostavno deo prećutnog dogovora. I u dobru i u prokletom zlu!
To braća rade, a ako smo već jednog izgubili, red je da se postaramo da nekom drugom ne zafali ni dlaka sa glave.

Pre nego što smo izašli iz stana, Lukin otac je dobacio, "Idite u Slankamen, tamo mu je vikendica. Ja ću paziti na ostale. Zovite kad nešto saznate!"
Prećutno smo krenuli ka garaži njegovog jedinca, jer bez obzira na sivilo napolju, motorima ćemo brže stići. A i to je bila jedinstvena prilika da se malo smirimo i saberemo misli. Vožnja, je bila naš način terapije od svakog sranja koje nas je zadesilo.
I ovo ćemo pregurati.
Moramo, ako želim da je opet zagrlim, a to je u ovom trenutku bilo važnije od sledećeg udaha za mene.

Jer, grliti Korinu je kao povratak kući posle dugog i napornog lutanja.

*********************************

Idemo na zanimljivu vožnju... :D