Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

21. Poglavlje

Sa svakim pređenim kilometrom osećao sam se umornijim. Ne smatram sebe matorim, ali ponekad imam utisak kao da sam proživeo tri života. Mnogo sam puta stavljen na kušnju i svaki put sam izlazio načet.

Zato sam prilazeći udaljenim kućercima, obećao sebi da ću usporiti, nadisati se svakog izlaska sunca, kao da mi je poslednje. Uživati u sitnicama i svakodnevnoj monotoniji, otvoriti novo poglavlje svog života sa jednim ciljem. Prihvatiti prošlost i ostaviti je tamo gde pripada.
Jednom, za svagda.
Ali, tek pošto nađem Korinu.
Ako mi se život smiluje i ako nanjušim i najmanji tračak volje da mi se pridruži u tome, uzeću je kao najdragoceniji poklon sudbine. Na koji god način me bude želela.

Ako donese odluku da joj budem prijatelj, biću najverniji.
Ako mi pak pruži ruku kao bratu, preboleću i čvrsto ću je držati.
A, ukoliko mi pokloni poverenje i poveri emocije, tako mi svega najvažnijeg u životu, pustiću se pa šta bude!
Sve sam to vrteo u glavi kao očenaš, dok smo lagano krstarili uskim puteljcima Slankamena na koji je padala noć. Bilo je tiho, pa je zvuk koji smo proizvodili vozeći se jedan iza drugog, stvarao grmljavinu koja najavljuje veliko nevreme.

Jedini razlog što sam dozvolio sebi da mi misli odu u pravcu nje kako me želi u bilo kom obliku, bio je što sam želeo da verujem da je dobro i da je na sigurnom. Ni ne sluteći, koliko mi je zapravo blizu.

Kao za kurac, Mitrović je kupio najudaljenije imanje, pa se od kapije moglo jedino peške, ali odahnuli smo čini mi se u isto vreme kad smo na udaljenosti od oko trista metara videli svetlo.

Parkirali smo mašine bez reči i hitro koračali kao povećoj jednospratnici. Samo prozor u prizemlju davao je naznake da nekog ima; sve ostalo tonulo je u sve veći mrak.
Raspoloženje mi je bilo bolje čim sam shvatio da nismo džabe dolazili, ali nisam odustao od namere da ga izribam što je u tim godinama i u ovoj usranoj situaciji, pokazao toliku neodgovornost. Nije da sam očekivao žurku, ali bilo je čudno da se ne čuje bar televizor. Pošto je imao ukopan podrum, prozor je bio previsoko da bi smo čak i ovako visoki išta videli unutra, pa smo kao po dogovoru prestali i disati dok smo se šunjali ka stepenicama koje vode do velikog, prednjeg trema. Osetio sam da mi telefon vibrira, jer sam ga stavio u džep nogavice, ali hvala Bogu pa sam isključio zvuk, jer mi ni na kraj pameti nije bilo da se javim.

Iz neobjašnjivog razloga sam ostao iza i pustio dva drugara da se popnu prvi. Sve vreme sam osmatrao okolinu, kao da sam očekivao da nas neko posmatra i da će svakog časa nasrnuti na nas.
Koža mi se ježila kao uvek kad me je instinkt upozoravao na opasnost, pa sam se trgnuo kad sam začuo udarce Lukinih šaka po drvenim vratima. Kao da je sve vreme stajao ispred njih, ni sekund nije prošao kad ih je Mitrović širom otvorio i povikao, "Bilo je i vreme. Ne daj Bože, da mi je trebala reanimacija, umro bih dok se dovučete!"

I Luka i Damjan su šokirano okrenuli pogled ka meni, ne verujući u ovakav doček.                            "Ma, jel ti nas zajebavaš?!" Uspeo sam da prevalim preko usta, dok sam jurio ka njemu. Kad sam, otprilike, bio na pola ulaznog stepeništa, samo se izmakao u stranu, pa sam mu kao najveći kriminalac upao u kuću. Plašeći se da ću nasrnuti na njega, bez reči su za mnom uleteli moji ortaci, a sudija se samo lukavo iskezio i pokazao rukom na jedinu osvetljenu prostoriju.

"Dobro bre, čoveče, jel tako teško bilo odgovoriti na prokleti poziv. Zvali smo te svi, milion puta. Iskra je donela ono što si tražio iz Atine, ali nemamo jebenog pojma šta u onim datotekama piše..."