Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

15. Poglavlje

Nisam pio, pa zašto mi onda tako prokleto zvoni u glavi?! Pokušavam da ignorišem iritantni zvuk, zbog kojeg nikako ne mogu ponovo da utonem u dubok san, koji mi je preko potreban. Preznojio sam se, dok konačno pred zoru nisam zaspao.

Mučila me gomila pitanja i sranja na koja, ma koliko se trudio, nisam pronašao odgovor. Na kraju sam se slomio i onesvestio u san bez snova. Onaj najbolji, okrepljujući.
Ili sam bar tako mislio, dok mi se neki prokleti zvuk opet nije probio do ušiju. Besan na sebe i ono što mi se dešava, skočio sam kao oparen, polako postajući svestan da mi zvoni jebeni telefon. Obično ga ne bih držao u spavaćoj sobi ili bih ga skroz utišao, jer sam ga uglavnom koristio za pozive, ali u Italiju nisam poneo ni tablet ni laptop pa sam surfovao u potrazi za informacijama preko prokletog mobilnog. Tako sam ga ostavio na uzglavlju, zbog čega sam sad kunuo na sva zvona sve i svakog. A kad sam video ko je mazga koja ne odustaje, dao sam si oduška.
"Da li si, jebeno, normalan! Zar nemaš koga drugog da drkaš, pa si našao mene u cik zore..."
"Dobar dan i tebi, idiote, skoro je podne! I da, imam koga da jebem, ali ti si nas uvalio u govna i pobegao, pa da, ti si mi sad prvi na listi za odstrel!" Ne samo da me ljutito prekinuo, nego me i zabrinuo.
Jer, Damjan za razliku od eksplozivnog Luke, nikad ovako nije reagovao na moje gunđanje. Podjebavao me jeste, ali ne ovim tonom.
"Ok, ok... Gde gori? Kasno sam zaspao, izvini." Morao sam da spustim loptu, dok mi ne kaže šta se, koji kurac, dešava.
"Znao si da će ovaj prokleti Bogdanov doći, a nisi nas upozorio. I što je još gore, ti si jebeni advokat a ne ja, a Stana je tebe ovlastila na svoju imovinu..."
"Op, op, polako matori. Diši dok se nisi onesvestio. Naravno da sam znao, ali sam morao da se sklonim. Sve sam se dogovorio sa Mitrovićem."
Čujem kako uvežbano usporava disanje, uostalom sportista je i zna kako da se izbori sa adrenalinom. A, kad se malo smirio dok ja sanjivo grabim ka kupatilu, nastavlja.
"Bio je Miloš sa nekom svitom, pa je uspeo da me obuzda da tog skota ne zadavim golim rukama. Jebem mu mater, on je demolirao taj stan, a ja sam to morao da gledam. Sva sreća pa Manja još ništa ne zna. Streljaće nas obojicu kad vidi polupane ramove slika na kojima je sa Nikolom i razjebane sve one uspomene koje je čuvala tamo." Dok je on pričao, jer sam ga prebacio na spikerfon uspeo sam da se umijem i malo dođem sebi.
"Slušaj, mazgo. Svakako se vraćam sutra, pa ćemo rešiti to. Jel, našao nešto što mu treba?" Znao sam da će se ovo desiti, ali morao sam da znam koliko je bio pametan i tražio tamo gde treba.
"Ne bih rekao, jer je popičkanio pre nego što je počeo da preti na odlasku. Poručio nam je da još nismo završili." Odahnuo sam, nesvestan da kukavički zadržavam dah.
"Onda je sve ok. Ako si još u stanu, ništa ne diraj već samo zaključaj. Kad se vratim sredićemo sve, a za ostalo ću zvati matoro džangrizalo." Samo što nisam prekinuo poziv, on je dobacio.
"Tebra, čuvaj se. Pitao je za tebe. Jebao si mu kevu, jer se nisi pojavio!"
"Računao sam na to. Poljubi devojke." 

Na brzinu sam oprao zube, lenj da se obrijem, uskočio sam pod tuš i još brže navukao nešto odeće na sebe, a onda izjurio napolje. Smestio sam se u blizini nekog internet kafea, pa sam za manje od pola sata palio skyp i zvao sudiju. Jebiga, matori je u penziji, ali za moju ekipu zauvek će ostati gonič pravde. Kad se uspostavila veza, umesto pozdrava video sam mu veselu facu.
"Drago mi je da je bar neko od nas dobre volje! Pričaj!" Zatražio sam i još malo se povukao u ćošak. Za, svaki slučaj.
"Mali, možda je rat tek počeo, ali ova bitka je naša. Sve je kako smo planirali. Ako sam u pravu, vratiće se kući već sutra. Kako tebi ide?" Nemam pojma, ali morao sam da lažem.
"Dobro. Još sam na početku, ali najbolje čuvam za kraj. Probaj nešto da pojebeš da ne krene ovamo do sutra, jer moj avion polazi oko podne. Nađemo se predveče na starom mestu."

Brzo kao što sam uspostavio vezu, ja sam je i prekinuo. Vreme je da izaberem film, jer ova igra će morati da se nastavi po mojim pravilima. Inače nas neće biti.

Beograd, Srbija

Gore - dole, levo - desno... Obrni, okreni, opet sam zviznuo u zid.
"Naravno da nisam mislio da tamo nešto krije, ali zajebao nas je, jer se nije pojavio. Kako da delujem, kad ne znam skim imam posla?!" Gledao sam u saveznika, ali je on bio zbunjen više nego ja.
"Pojaviće se. Idi kući i čekaj." Još jedan krug po osrednjoj prostoriji, čiji me zidovi guše.
"Deset godina čekam, ovo se prokleto odužilo. Sjebali ste mi život! I kad se završi, ako ne završim u grobu, poželeću da jesam." Cokće dok mi okreće leđa, "Uvek si bio melodramatičan, ali Italija te omekšala. Međutim, tamo si mi potreban još neko vreme. Pritaji se malo, a meni prepusti poslove ovde. Ne želimo da uznemirimo braću, jel tako Bogi?!"

Nije čekao moj odgovor, već je bio na prokletom telefonu, dok je lupao vratima. Što me podseti da i mene čeka poziv...

"Hej, Caro. Samo ti javljam da sam sutra kući. Jesi za ručak?"

***********************************

Samo da se Nemanja, ne zaigra... :D :D :D