Konačno, DA! ( III deo ) - Završena -

35. Poglavlje

"Jebi me, ako znam zašto si došao?!"
"A, ti mene jebi, ako znam zašto si pristao da me vidiš!" Uzvraćam mrgudu, kojeg sam poznavao nekad. Generacija smo, ali njemu godine definitivno nisu išle na ruku. Teško je poverovati, ali jezik mu je još poganiji.

"Da li ti, čoveče, znaš da sam u penziji već pola života?! Šta ti, koji kurac, sad treba kad više nisam u krugovima iz kojih mogu da potegnem veze i završim ti posao?" Da, gospodo.
Baš tako se izražava nekadašnji vojni general, koji je do sada više puta odlikovan. Ali, za razliku od sadašnjeg ozlojeđenog i ogorčenog zemljoposednika, pre mnogo godina cenio sam Iliju Matića, sposobnog i visprenog vođu velikih muda i britkog uma. Osoba, koja se nije dodvoravala nikome i čiji je autoritet bio nadaleko poznat čak i izvan vojnih krugova, postala je neprepoznatljiva kao da ga je skidanje uniforme potpuno uništilo. A, ako se u obzir uzme da je službu i čin voleo i poštovao više nego rođenu porodicu, sve ovo i nije tako čudno.

Jebeno sam se plašio, da ne postanem kao on! Zato sam, čak i kao penzioner, izmišljao razloge da i daljem budem u epicentru događaja. Ali, mene nisu mogli da smene politički kao njega, tražeći izgovore u moralnoj podobnosti.
A, zahvaljajući ukletoj sreći onih magaraca koje sam voleo kao da su mi deca, imao sam posla preko glave i kao penzioner. Čak i dolazak na noge ovom namćoru, jedan je od tih poslova.

Odmeravam ga dok tražim reči kojim mu neću dati priliku da me odjebe. Kao razjarena zver kad nanjuši smrt, nervozno se šetka ispred mene sa rukama iza leđa. Tako tipično za nekoga ko je oduvek i svuda bio prokleti autoritet. Još jedan detalj koji ga odaje.
"Ovaj posao ionako ne možeš ti da mi završiš, taman da si i Papa lično..." Naglo zakorači ka meni sevajući očima, "Ne zajebavaj se sa mnom Mitroviću, nego ispljuni to što imaš pa mi se gubi... "
"Ccc, ne histeriši nego se usredsredi na ono što ću da te pitam. Dobro razmisli, jer ako me zajebeš, nakačiću ti se na kičmu, a znaš da sam ja jaaaako težak čovek!" Upire kažiprst ka meni dok peni, "Nemoj da mi pretiš..."
"Šta znaš o Savi Bogdanoviću?" Bezobrazno ga prekidam, jer mi se može. I, naravno da pitanjem gađam ravno u centar. Samo da vas uverim da sam bio nenadjebiv sudac. Tačno je puno toga o čemu se još uvek priča...
"Molim?" Naravno da pokušava da dobije na vremenu, neke cake se ni u penziji ne gube, ali znam te fore.
"Ne zajebavaj se Ilija i ne moljakaj, lepo sam te pitao! Vrlo prosto, šta znaš o matorom Bogdanoviću? Bio je tvoj čovek..." Puštam da reči padnu između nas, ali me brže nego što sam očekivao saseče kontrapitanjem, "Zašto, jebote, uznemiravaš duhove?"

Tako sam jako želeo da ga ne udostojim odgovora. I, sa ove tačke gledišta, bolje da nisam. Mada, ko zna zašto je to dobro. "Želim da pomognem njegovoj ćerki. Upleli su je u neka sranja..." Ne nastavljam, jer me gleda kao da sam se transformisao u samog Lucifera. Oči samo što mu ne ispadnu iz okrugle glave kojom mlati levo desno, kao u bunilu.
"Mitroviću, tebi kao da je kiselina spalila mozak!" Osetim da će mi svaki čas okrenuti leđa i otići, ali verovatno se smilovao pošto mi je na kratko video milion pitanja ispisanih preko celog lica.

"Sava je imao sina, kojeg se odrekao da bi mu spasio život. Ali, obojica znamo da se sudbini ne može pobeći..." Zamisli se na kratko pa me dokrajči, "Ne znam kako si uopšte saznao da ima ćerku, ali pokloni se svojim izvorima, prokleto su dobro obavešteni."
"Matiću ne izdrkavaj se, nego reci ako ima još nešto. Mogao bih za uzvrat da kažem Iskri koju lepu reč o vama, nije tajna da Goca po svaku cenu želi da je vidi!" Vidite, moje vreme oduvek je bilo skupo pa sam mrzeo da ga tratim. A, ako ne dobijem objašnjenje džabe sam se njakao do Ivanjice.
Imam sreće da je matorac, ne očekivano, osetljiv na svoju ženu i njenu patnju za unukom koja ih se odrekla kad je saznala istinu, baš kao što su se oni odrekli i nje i njene majke pre mnogo godina. Ko bi rekao da su ga godine, duboko ispod grube površine, ipak učinile ljudskim stvorom. Pogrbi ramena u porazu, ali me ošine pogledom i ostavlja šokiranim. A to, uopšte nije lako.
"Ćerku je sahranio. Umrla je malo posle desetog rođendana. Čuo sam da taj gubitak nije dobro podneo. Ubrzo se, navodno, zbog toga ubio..."
Pošto je njegova bila poslednja, jer ja nisam znao ni kako se zovem posle ove granate, okrenuo se ka putu kojim je došao u ovu šumu gde sam ga čekao.
Nisam želeo da rizikujem i narod nas vidi zajedno, jebiga, premali je ovo grad. "Pozdravi nam unuku, molim te," poslednje je što mi dopre do ušiju, pre nego što ga izgubim iz vida.
Koji kurac se upravo desio?! Kako ću, sve mu jebem, sa ovom informacijom pred decu?
Pitanja se množe brzinom svetlosti, a odgovora ni u najavi.
Posebno me žulja jedno, "Ko je, pakla mu, onda Korina?"

*************************************

Ok, ok... ovo je jedno od onih kratkih poglavlja, koja obožavam... Rekoh, da vam ga ipak, serviram večeras...

<3 <3 <3