Večna promena

Chapter 10. - School, again

Natalie's POV

„Avion će ubrzo sleteti, molimo vas da vežete pojaseve zbog predstojeće turbulencije.", glas preterano našminkane stjuardese sa pveviše lažnog osmeha utiša sve u avionu.

Konačno, mislim da sam se cela ukočila. Pogledam kroz prozor ogromne zgrade, osvetljene ulice, New York, ko bi verovao da ću te posetiti ha? Sunce zalazi i prizor je prelep, ali mislim da mi se ovaj grad i neće toliko svideti. Pa mislim, moraću da ubijam vampire ovde i to mi se ni malo ne sviđa.

Osetim malo podrhtavanje, pogledam kroz prozor i shvatim da smo sleteli. Jeijjj! Putnici počnu ustajati i gurati se ka izlazu. Kakva deca. Sačekam da svi izađu te ja izađem poslednja.

Pokupimo prtljag i krenemo ka izlazu. Ispred opet parkirani tri crna Range Rover-a, odlično, barem se nećemo gurati u taksijima. Opet se smestimo onako kao i kada smo kretali iz šume i krenemo ka onoj ulici sa papirića.

Sunce je odavno zašlo i celi grad je osvetljen, barem onaj deo koji sam ja videla. Auto počne usporavati, konačno, više neću sedeti, hvala Bogu.

Zaustavimo se i prvo pogledam kroz prozor. Prvo što sam videla jeste to da se nalazimo u bogatom naselju, i to veoma bogatom naselju. Sve kuće su bile skroz iste, luksuzne sa velikom baštom i bazenom ispred.

Izađemo iz auta i sačekamo ostale. Kada se svi skupimo počnemo pogledom tražiti broj 112. Počnem pogledom prelaziti po vilama i zastanem na velikoj beloj kapiji sa brojem koji tražim. Krenem ka njoj i zastanem ispred interfona.

Pritisnem dugme i čujem ostale kako se približavaju. „Priđite bliže čuvaru." Začujem nepoznat ženski glas iz metalne kutije te uradim šta mi je rečeno i skroz se približim.

Ništa se ne desi te počnem zagledati spravicu. Ugledam jedan kružić te ga malo bolje zagledam. I odjednom se kapija počne otvarati, baš čudno.

Stanem ispred i vilica mi padne do zemlje. Kuća, bolje reći vila je..prosto, nemam reči. Staza koja vodi do ulaznih vrata je ogromna. Uredno pokošena trava i ogroman bazen. Vila je u crnoj i beloj boji, ima dosta prozora i terasa, mislim da u njoj ima najmanje oko dvadeset soba jer je ogromna. Osim vile ugledam još dve građevine. Jedna je isto velika i mislim da je garaža. Naravno da je garaža i to sa dve, četiri, šest.. dvanaest vrata.

Druga zgrada skoro i nema prozora, i ona oduzima dah. Okrenem se i ugledam ostale koji se i dalje isčuđavaju šta me nasmeje. „Hajde društvo ko poslednji pere sudove." - Kažem i počnem trčati najbrže što mogu dok u pozadini začujem kako počnu negodovati ali ipak krenu trčati.

Prva stignem do vrata i okrenem se. Ugledam ih kako se guraju ali zadnje su ubedljivo Peri i El šta me još više nasmeje. Posle mene prvo stignu Liam i Hari, pa Eli i Zejn, Nail, Lui, Džas, Sel, Sof i one koje peru sudove Peri i El.

Opet se ispred mene pojave one bele iskrice te odmah zatim i ključevi. Ispružim ruku i oni padnu tačno na nju. Pogledam i shvatim da ih ima baš dosta.

Dvanaest istih, mislim da su od vile. Pa opet dvanaest ali različitih, i dvanaest ključeva od automobila i još tri ključa. Uzmem jedan od vile i stavim ga u bravu te okrenem i velika crna vrata se otvore. Prvi uđe Hari pa odmah za njim ja i svi ostali.

Ogroman hodnik sa velikim dveju stepenicama koje vode na dve različite strane. Četiri belih vrata. Otvorim prva i ugledam ogromnu dnevnu sobu. Beli kožni nameštaj, velika plazma i naravno jedan stakleni zid sa vratima koja vode do bazena. Mislim da je kuća neverovatna i da neću moći da se naviknem na ovoliki prostor.

Druga vrata vode do velike crno-bele kuhinje barem će Peri i El uživati u pranju sudova. Treća do zatvorenog bazena i četvrta do ostave čini mi se.