Večna promena

Season 2. Chapter 46. - Wintering

Harry's POV

Uleteo sam u svoju sobu te jako zalupio vratima. Osećao sam se... ne znam, sve mi je bilo pomešano, ali baš sve. Od svih osećanja bes se najviše izdvajalo.

Besno porušim sve sa radnog stola prevrćući stolicu, zatim rasturajući i rušeći knjige sa polica. Razbacam sve ne mareći ni za šta.

Kada nisam više imao šta da radim samo sam seo na pod uz vrata, gledao u jednu tačku i ubrzano disao. Čuo sam galamu sa prvog sprata iz dnevne sobe ali me nije zanimalo o čemu su pričali.

Kako smo došli do ovoga Nat? Kako smo uopšte uspeli sve ovako da zajebemo? Zar nije bilo dovoljno to što smo celi život proveli u laži, bez ikog pa je ovo moralo da se dogodi?

Podignem se malo izvlačeći iz zadnjeg džepa pantalona parče kartona. Nasmešim se čim ugledam fotografiju koju bih i sam mogao nacrtati zatvorenim očima, našu fotografiju.

Pogledom sam prelazio po našim srećnim licima. Zašto ne mogu da vratim vreme? Uradio bih sve drugačije. Poljubio bih je svakog puta kada bih to pomislio, ne bih je ispuštao iz zagrljaja u kom je uvek tražila utehu i najvažnije, nikada ne bih zavaravao sebe kao što sam to radio.

Bio sam tako glup.

Ustanem te dođem do prozora. Otvorim ga širom povlačeči zavesu skroz do kraja. Popnem se na prozor te sa lakoćom i bez ikakvog straha skočim na zemlju. Dočekam se na nogama i brzim koracima krenem ka kapiji i ulici.

Treba mi jedna dobra šetnja i neko vreme za razmišljanje a moja soba trenutno ništa od toga ne može da mi pruži.

Krenem niz ulicu ka centru ne obraćajući pažnju ni na šta. Sa obzirom da je subota veče imalo se što šta videti a i grad je bio dosta življi nego drugih dana u ovo doba. Stignem do Temze i počnem šetati po stazi do nje koja se se meni pružala u nedogled.

Neko vreme sam proveo tako. Samo sam šetao sa rukama u džepovima i pogledom prikovanim za svoje cipele.

Čuo sam dosta glasova i smeha. Video sam dosta srećnih ljudi i iz aviona se moglo videti da sam jedan velik uljez. Nisam ništa govorio, nisam se smejao i nisam bio srećan. Pojam srećan za mene je odavno nepoznat.

Skrenem pogled na London Eye koji je bio i više nego upadljiv sa druge obale. Nasmešim se kad se setim jedne nezaboravne vožnje te mi pogled odluta ispred, pravo na Big Ben.

Odjednom sam osetio veliku bol u grudima. Sećanja počnu navirati kao luda samo zbog jednog pogleda na "naše mesto".

Uprkos svemu što sam tada osetio nisam mogao sprečiti svoje telo koje se samo približavalo toj predivnij građevini.

„Odključaj i pusti me", brzo promrmljam dovoljno se približivši nižem čoveku koji je ujedno bio i čuvar. Klimne glavom i uradi kako sam rekao. Počnem se polako penjati stepenicama sve više oklevajući i razmišljajući o tome da uopšte i idem gore.

Ma kako bude - neka bude, neću se sada kao najveća kakavica vratiti. Vreme je za promene Hari, moraš biti oštriji i odlučniji a ovo je samo jedan korak.

Kada se konačno popnem do kraja ugledam velika drvena vrata. Približim im se te, oklevajući nekoliko trenutaka, stisnem bravu i otvorim ih.

Približim se čvrstoj, betonskoj ogradi i na nekoliko trenutaka ostanem bez daha. Svetla Londona treperela su i terala me na prisećanje svega što sam doživeo za ovih sada skoro dveju godina.

Od kako sam stigao u onu kuću u šumi pa sve do sada. Celi život mi je proleteo pred očima za samo nekoliko trenutaka. Duboko udahnem svež i oštar noćni vazduh dajući sve što mogu da se saberem.