Večna promena

Chapter 7. - Nightmare

Natalie's POV

Mrak, zašto sam u mraku? Gde sam uopšte? Postavljam pitanja na koja odgovore ne dobijam. Samo koračam u prazno. Odjednom crnilo nestane I nalazim se u uskoj ulici, koračam ka strani na kojoj mislim da je izlaz, ali nigde kraja, čini mi se da što više idem ulica je duža I duža.

Za nekoliko sekundi se ispred mene nađe ogroman zid I shvatim das am sve vreme koračala ka običnom zidu. Okrenem se ali tada shvatim da nisam sama ovde. Dosta dalje od mene crna figura se polako ali ipak dovoljno brzo približava.

Obuzme me panika. Ko je to? Šta želi od mene. Još vise se pribijem uza zid dok se taj neko sve više I više približava. Zatvorim oči I počnem moliti Boga da sve ovo nestane jer ne želim da me neko ili ubje ili siluje, previše sam mlada, ne znam ništa o životu.

Osetim kako stoji tik do mene I naslanja svoje telo na moje. O Bože ne želim ovo, ne želim! Okrenem glavu na stranu snažno zažmurivši, dok se njodov dah širio mojom levom stranom lica terajući me da se naježim.

„Gde sii se sakrila od mene lepotice ha?", začujem jeziv glas i shvatim da mi priča na uho. Mozak mi odmah počne raditi punom parom. Kako sam se ja to sakrila od njega? I zašto me zove ovim odvratnim nadimkom? Odvratan je ko god ga je.

„Kako misliš to „gde sam se sakrila"?", jedva skupim hrabrosti da mu odgovorim dok mi je na svaku reč glas gadno zadrhtao pokazujući mu koliko ga se plašim što mu se očigledno svidelo te se nacerekao.

„Pa ne mogu te nigde naći, kuća ti je prazna, u školu ne ideš, gde si se jebeno sakrila?" Na kraju zareži te me još vise uplaši. Promeškoljim se nekoliko puta u mestu te počnem dešifrovati njegove reči.

Kako on zna gde mi je kuća, i gde idem u školu? Kakav je ovo psihopata? Moram se nakako izvući, nikako mu neću reći za ostale. „Kao da ti je to važno, vidiš da si me našao." , drsko mu odgovorim na šta se opet nesmeje i uhvati me za bradu te mi okrene glavu ka njemu jer sam je sve vreme držala okrenutu na desnu stranu.

Susternem se sa prodirno plavim očima i momka sa dugom kao noć crnom kosom. Nešto na ovom momku mi je prokleto poznato. „Ovo je samo san lepotice, jedino ovako mogu dopreti do tebe. Drugačije te ne mogu naći.", odgovori mi pomalo iznervirano te mi padne kamen sa srca.

Samo san, hvala Bogu inače ne znam šta bih uradila da je stvarnost. Opet mu pogledam liće dobro zagledajući svaki detalj. Lepe crte lica, plave oči i prokleta crna kosa. Crna kosa, kako sam samo glupa, žurka, momak ispred kome nisam mogla videti lice nego samo crnu kosu, prokleto istu kosu kao i na ovom liku.

„Ti..", kažem i odgurnem ga iz sve snage te odleti nekoliko metara od mene. Kako mogu biti toliko jaka? Nema veze ipak je upalilo, barem se gad sklonio od mene. Ne želim da me nijedan dečko uopšte dodirne a kamoli onako pribija uza zid i šapuće na uho.

„Vidim da si se setila ko sam." , kaže ustajući sa zemlje i brisajuci kožnu jaknu te naštavi: „Isto tako vidim i da su ti se moći probudile i da si izuzetno jaka, dosta sam saznao. Sada ću te napustiti ali budi sigurna da zbog mene nećeš noćima spavati."

*

Naglo otvorim oči i skočim u sedeći položaj. Pogledam oko sebe i shvatim da se nalazim u mojoj sobi, kakvo olakšanje. Šta sam kog đavola sanjala? Onaj lik ispred bara, da sigurna sam da je on. A ona njegova zadnja rečenica. Otkud on zna za moje moći?

Brzo ustanem iz kreveta te stanem pred ogledalo. Baš kako sam i mislila, kosa rasčupana, cela znojava, odvratno. Zgrabim donji veš i odjurim u kupatilo te se na brzinu istuširam. Kad sve završim pogledam na sat 7 i 15 popodne. Spavala sam svega oko 45 minuta.