Večna promena

Season 3. Chapter 72. - Secret Friend

Jesica's POV

Osetim ogromnu bol u glavi a zatim svuda u telu, najviše u rukama i nogama. Otvorim oči ali me zabljesne jaka svetlost neke lampe te trepnem nekoliko puta da bih se privikla na njenu svetlost. Zatim pokušam da ustanem ali me spreči jaka bol u rukama i nogama. Gde se uopšte nalazim?

Kad mi se vid konačno izbistri ugledam jedva poznata lica kako me ćutke gledaju. Postane mi neugodno što sam im ja u centru pažnje ali čim ugledam poznate smeđe oči postane mi malo lakše.

Natali. Dovela me je ovde i onesvestila me. Čoveče al' ima jak udarac. Poželim da protrljam vrat jer se ukočio od ove stolice ali me lanci na rukama podsete da sam vezana i sama među vukovima. Da vukovi, te poglede bih najbliže mogla da opišem vučijim. Uznemireni, besni a opet nekako mirni, staloženi kao da su ovo radili bezbroj puta i nije im problem da to urade ponovo.

Moram da priznam da kada sam prišla Natali kod one klupice nije mi bilo ni na kraj pameti da joj pretim. Samo sam htela da je razumem i da joj kažem da nije sama u ovome. Jer za ovo malo vremena što je provela sa nama, sa mnom postala mi je milija od svih njih. Ustvari postala mi je jedina prijateljica, jedina ženska osoba kojoj sam mogla da kažem sve što mi je bilo na duši. Jedina osoba koja se malo trudila oko mene osim Kena.

„Zar je stvarno bilo potrebe za ovim?” Upitam izravno Natali, tihim i mirnim glasom. Ne želim da zvučim drsko i nadmeno jer sam sama i ranjiva a oni su i više nego željni osvete i ovo im je odlična prilika da smaknu jednu brigu viška. A ja ne želim da umrem, ne želim ni da Ken umre. Više sam nego svesna da je bila odličan špiun za ovih nekoliko dana. Sve je dobro pratila i svesna sam da oni sigurno znaju svaku moju slabost i da će je sutra na bojnom polju, ako poživim da stignem do njega, iskoristiti svaku protiv mene. Smrt mi je zagarantovana u svakom slučaju osim ako po prvi put u ovom jadnom životu ne stavim sebe i svoju sreću na prvo mesto.

„Mislim da odgovor na to pitanje znaš i sama.” Spustim pogled i na neki način požalim što sam uopšte i postavila to pitanje. Prođe me jeza zbog ledenog tona njenog glasa. U pravu je, treba da me mrzi. Uništio joj je život a ja sam mu pomogla da to uradi još jednoj dobroj devojci. Ali ovog puta neću dozvoliti da više ikog povredi. Mrzim ga, mrzim ih sve. Sve do poslednjeg. Treba da gore u paklu i da više nikada ne izgmižu nazad iz njega.

„Znam da sam kriva za sve Natali, jednako sam kriva kao i ostali ali ću biti prva i poslednja koja će ti se izviniti. Žao mi je Natali, iako sigurno ne veruješ da govorim istinu, žao mi je. Znam da žao mi je nije dovoljno da bih se iskupila za sve zlo koje sam činila tokom ovih godina ali počeću sa njim i neću stati dok god sam živa. Znam da možda ni još moja tri života neće biti dovoljna da se iskupim ali ću se svejedno truditi.” Pobegnu mi nekoliko jecaja ali ih nekako suzdržim za razliku od suza koje su se nizale jedna za drugom.

Želim da verujem da mogu biti bolja, da mogu biti dobra. To je jedina stvar kojoj se nadam i koja me nekako podize svakog jutra.

„Zar stvarno misliš da će te gluma i lažne suze sada spasiti? Zaboravljaš da sam živela sa vama, znam kako dišete, mene ne možeš slagati.” Primetim bes i bol u njenim očima kada mi se unese u lice ali se suzdrži i potpuno smireno mi saopšti svaku reč.

„Imaš potpuno pravo da mi ne veruješ ali po prvi put u svom životu mojim delima i rečima ne upravlja ni Daniel, ni Nikolas, ni Lisa, niko. Žao mi je Natali i pokušaću da se iskupim za svoje grehe iako mi ne veruješ i iako ne zaslužujem ni najmanje zrno dobrote od tebe tražim ti, tražim svima vama da mi date šansu da se iskupim.” Ovog puta se ne suzdržim već pustim da se jecaji i suze nižu. Ovo mi je poslednja šansa i ako je protraćim onda moj život stvarno nije vredeo ni za šta.