Natalie's POV
Otvorim jako poznata bela vrata na vrhu stepeništa te zakoračim u takođe poznatu prostoriju. Spustim torbu i kofer do vrata te brzim koracima dođem do prozora i otvorim ga.
Oštar i prolećni vazduh me zapljusne i proširi se celom sobom odmah joj dajući svežinu dok je ustajalost koja je njome vladala polako bledela.
Sve je bilo baš onako kako sam ga ostavila. Izgužvana posteljina na krevetu i nekoliko olovaka pobacanih po radnom stolu koje su stajale na istom mestu su mi dale do znanja da niko nije bio ovde.
Skinem dug prolećni kaput i zavrnem rukave smeđeg džempera. Uzdahnem spremajući se da provedem nekoliko narednih sata ovde raspakivajući se i čisteći prašinu koje je bilo previše. Dosta je bilo izležavanja.
*
Uđem u sobu sa velikom šoljom punom tople čokolade u rukama te brzim koracima dođem do radnog stola. Spustim šolju te sednem na stolicu i obmotam se mekanim ćebetom.
Otvorim fioku, izvadim dobro poznatu belu svesku zajedno sa olovkom i spustim je na radni sto do šolje sa čokoladom, ispred sebe. Okrenem nekoliko stranica prisećajući se svega od proteklih nekoliko meseci.
Ko bi rekao da bih ja doživela nešto tako u životu. Bilo je stvarno van svakog sna ili tinejdžerske serije. Bilo je stvarno i dešavalo se baš meni. Nisam htela da ikada prestane i da se vratimo nazad ali znam da je to nemoguće. Momci i devojke imaju svoje obaveze ovde. Barem je bilo lepo dok je trajalo.
Okrenem prvu praznu stranu te uzmem olovku i počnem pažljivo pisati.
Dragi dnevniče
Evo me opet u Londonu. Malo je reći da mi je malo falilo da se rasplačem zbig povratka ali šta je - tu je.
Već sada mi nedostaje onaj predivan pogled na planine, čist vazduh, kauč u vikendici i ćaskanje uz logorsku vatru.
Nije da mi London nije nedostajao. Jeste, ali sam ipak više želela da ostanem još koji mesec u planinama i uživamo još malo, ali obaveze zovu.
Kao i po običaju, napolju je pljusak. Toliko je jak da mislim da će mi probiti staklo na prozoru.
Ja sedim za radnim stolim, uvijena u ćebe i pišem ti uz po koji gutljaj tople čokolade i mogu reći da mi je ovo iznenađujuće nedostajalo.
Nedostajala mi je samoća, nedostajao mi je mir.
Mislim, nije da se žalim, ova četiri meseca su nešto najdivnije što mi se dogodilo u životu ali je sve bilo nekako živo i bučno.
Nedostajalo mi je sedenje u tišini i slušanje Londona kojim vlada pljusak identičan ovom sad.
Nedostajalo mi je čitanje nekog krimića Agate Kristi uz toplu čokoladu i neku baladu Ed Sheeran-a.
Sve mi je nedostajalo.
Ali dosta više, dosta je brbljanja. Čišćenje stvarno izmori čiveka.
Do sledećeg puta, tvoja Nat.
Zaklopim belu svesku i strpam je nazad u fioku ispijajući usput još tople čokolade.
Trebalo mi je ovo. Da se negde ispraznim i otvorim, ako ne nekom onda na papiru. Iako sam imala Džesi nekako nisam imala poverenja u nju. Ne zato što mislim da je neozbiljna i da bi nekom greškom izbrbljala, dobro mislim ali ne zbog toga. Nekako, imam osećaj da ne trebam da joj verujem i osećam se jako glupo zbog toga.
Ustanem sa stolice te, obavijena ćebetom, dođem do prozora zagledajući se u daljinu. Iako je celo imanje bilo daleko od centra Londona, moga sam da vidim njegova svetla. Onako tmuran, kao i uvek, pod sivim oblacima sa vlažnim ulicama prosto sam mogla da zamislim sebe kako šetam istim.
أنت تقرأ
Večna promena
أدب الهواة„Da li si ikada pomislio da bi mi mogli stići dovde?" Pogledam u Harija sa malim osmehom dok su mi i posle svih ovih godina u stomaku i dalje igrali oni dobro poznati leptiri kad god sam bila u njegovim rukama ili u njegovoj blizini. „Nikada nisam p...
