Večna promena

Chapter 16. - Action

Natalie's POV

„Naravno da mi se sviđa, ovo mesto je prelepo.", sva oduševljena mu odgovorim te se zadovoljno nasmeje.

Prelep vodopad koji pada sa litice pravo u malo jezerce koje se presijava na prolećnom suncu. Ogroman uredan travnjak koji više liči na park se prostire sa jedne obale jezera dok se na drugoj strani nalazila ozelenela šuma.

Za oko mi zapadne malo manja kamena vila koja mi oduzme dah. Okrenem se prema ostalima koji i dalje posmatraju mesto na kome se nalazimo sa jako iznenađenim i oduševljenim izrazima lica.

Hari se nasmeje te otvori prtljažnik i krene vaditi kese sa namernicima iz njega te zajedno sa njima krene ka vili. Momci pokupe ostale namernice iz auta te krenu za njim dok devojke i ja pokupimo svoje stvari te zajedno sa Reksom, Donom, Ronom i Leksi krenemo za njima.

Vila mi oduzme dah. Ogroman hodnik sa stepenicama na kraju. Spustim torbu odmah do vrata i pažnju mi privuku velika vrata od tamnog drveta. Povičem bravu te zakoračim u ogromnu prostoriju sa visokim krovom i ispunjenom skupocenim drvenim nameštajom.

Nekoliko kožnih dvoseda i fotelja sa niskim stolom su se nalazili pored velikog kamenog kamina. Pored su se nalazile police sa knjigama koje su se pružale skroz do plafona.

Izađem iz dnevne sobe te krenem dalje. Začujem glasove te uđem u drugu prostoriju preko puta gde zateknem momke kako sve namernice iz kesa raspoređuju u kuhinji tačno na mesta koja su namenjena za njih. Nasmešim se tom prizoru te brzo izađem da mi ne bi nametnuli njihov posao.

Pokupim svoju torbu i zajedno sa Reksom krenem ka stepenicama. Na vrhu stepenica uočim još jedan hodnik koji nije bio ništa kraći od onog u pridzemlju sem što je imao više prostorija. Krenem otvarati svaka vrata te vidim da su sve sobe iste, velik krevet sa belim jastucima i prekrivačima, veliki orman od tamnog drveta, tamni pod sa svetlim cupavim tepihom, vrata koja vode u toalet i još jedna koja vode na terasu.

Izabrala sam sobu zadnju u hodniku. Spustim torbu na pod i bacim se na krevet. Ovaj dan je bio izcrpljujuć, ali ću ipak raspakovati svoje stvari. Otvorim orman i krenem ređati odeću, kad i to završim uzmem jedan šorc i jednu običnu majicu, obučem se te izađem iz sobe.

Siđem u pridzemlje gde ne zateknem nikog, sigurno su u sobama. Otvorim treća vrata ugledam samo kožni nameštaj i TV zatvorim vrata te otvorim druga preko puta.

Ono što zateknem unutra me na neki način iznenadi a i uplaši. Dosta ekrana, spravica, i oružja svih vrsta u staklenim ormarima. Brzo zatvorim vrata te odmah uđem u veliku biblioteku-dnevnu sobu.

Sednem na jednu kožnu fotelju i izmoreno puhnem. Za šta služi ona soba? I još bolje pitanje za šta služi sve ono oružje?

Dosta mi je svega, ovde sam došla da se odmorim od svega, a ne da se dodatno zamaram još i onom sobom.

Začujem muški i ženski smeh te mi se oraspoloženje odmah popravi. Ubrzo ih sve ugledam kako ulaze kroz vrata prostorije u kojoj se nalazim.

Svi posedaju i odmah započnu svoje razgovore. Uzdahnem i izdahnem te pogledam u ogromne police visoke oko sedam-osam metra prepune starih knjiga te se odmah zainteresujem, treba mi nešto da mi skrene misli sa mog sadašnjeg života.

Iako smo se jako popravili za ove dve nedelje, nešto mi neda mira, nešto mi govori da ovo nije ni početak, da nas čeka još dosta gorih stvari.

Ustanem te dođem do polica i počnem prelaziti po nazivima knjiga, ništa što bi me interesovalo. Zamahnem nekoliko puta krilima te se nađem na samom vrhu polica, nađem nekoliko krimića te se zadovoljno nasmešim i vratim na svoje mesto.