Večna promena

Season 3. Chapter 75. - Happy Ever After

27 godina kasnije
Serena's POV

„Serena požuri! Znaš da smo rekli da krećemo tačno u deset sati. Ponovio sam ti to milion puta sinoć za večerom, ali me očigledno nisi čula jer si sve vreme buljila u telefon!" Po deseti put čujem svog oca kako se dernja iz pridzemlja i namerno odugovlačim sa spremanjem.

Da, ponovo je proleće i ponovo odsustvujem mesec dana iz škole zato što moram da idem na glup put u Kanadu kao i svake godine. Mislim nije da se bunim zbog škole, savršeno mi odgovara da ne idem ali je koristim kao izgovor da ne bih išla. Nema ničeg lošeg u Kanadi, zapravo to je jako lepa zemlja i volela bih da idem samo kad bi posećivali njen pravi deo a ne veliku kuću u sred nedođije u kojoj nema interneta. Smrt za tinejdžere u prevodu ali ja to očigledno nikom u ovoj kući ne mogu da dokažem. I kako uopšte uspeju da opravdaju toliko časova nije mi jasno?

Ja kao najstarije dete sa svojih šesnaest godina mogu da idem i provodim svoje vreme kako želim i gde želim, mislim uglavnom ja tako mislim, ili bolje rečeno, ja bih volela da je tako. Dok blizanci Doroti i Derek jedva čekaju ovaj glupi put jer naravno jedva čekaju da se rastrče na onoj livadi i da se jure sa ostalom decom. Jer ipak imaju devet godina i idalje su iritantne male štetočine. Ja se užasavam jer nema interneta a to znači da nema serija i fimlova a to znači slušanje o ludovanju na koledžu matoraca.

Naravno nakon trećeg vezivanja kose u rep, i drugog po redu zapertlavanja patika odlučila sam da zatvorim kofer i da siđem u pridzemlje. I naravno da su me svi nestrpljivo čekali, mislim, tu su bili čupavi blizanci sa njihovim zajedničkim koferom. I njihovi ljuti pogledi zbog mog kašnjenja su bili prisutni takođe.

„Tata je rekao da za kaznu zbog namernog odugovlačenja moraš da odneseš naš i tvoj kofer do prtljažnika." Derek, mali dečak sa krupnim zelenim očima i žbunom smeđe kovržave kose se oglasi prvi sa svojim napućenim usnama cupkajući ljuto nogom o pod.

„I rekao je da ako to ne uradiš da će kad se vratimo sa odmora da budeš kažnjena mesec dana bez telefona i izlaska." Pre nego što uspem da se pobunim Doroti mala ženska verzija tate i Derekova kopija u ženskom polu me preduhitri. Ostanem bez izbora a i bez teksta te mi ništa drugo ne ostane nego da odvučem kofere koji su teži od mene i stavim ih u prtljažnik jer znam da je tata ozbiljan.

Naravno, kao da je postala tradicija, auto stoji parkiran ispred kapije i čeka da uđemo. Blizanci se smeste dok ja još vučem kofere. Jedva otvorim prtljažnik i uguram svoj kofer a zatim i Dorotin i Derekov. Zatvorim prtljažnik i smestim se na zadnjem sedištu do svoje male sestre.

„Mogli smo da krenemo još pre dvadeset minuta da nisi namerno odugovlačila a i ne bi morala da vučeš kofere da si sišla na vreme kada ti je otac rekao." Mama me pogleda preko ramena sa suvozačkog sedišta na šta samo slegnem ramenima i usmerim svu pažnju na dešavanja na ulici.

„Pusti je Nat, i sama znaš da je tvrdoglava isto kao i ti. Samo se nadam da će se smiriti jer ne želim da nam ovaj odmor prođe u svađi, znaš da ih nismo videli preko četiri godine." Tata privuče maminu ruku sebi i poljubi je pokušavajući da je smiri jer brine. Ona uvek brine iako nema razloga.

Rešim da ne slušam više njihov razgovor jer ću se iznervirati a njima je očigledno ovaj odmor veoma važan. Baš me je briga, pretrpeću tih mesec dana i onda ću se vratiti nazad u London i sve će biti kako treba.

Izvadim slušalice i priključim ih na telefon. Muzika će mi odvući pažnju do aerodroma a u avionu ću pokušati da spavam a nadam se da ću uspeti da prespavam i ovih mesec dana.