Večna promena

Season 2. Chapter 57. - Idea and Goodbye

Natalie's POV

Ponovo pogledam u sat pa kroz prozor i okrenem se na drugu stranu kreveta. Prebacim pokrivač preko glave glasno uzdahnuvši.

Ne želim da ustanem iz ovog kreveta. Ne želim da započnem ovaj dan. Ne želim uopšte da kročim iz ove sobe. Zašto je život tako komplikovan? Zašto je veza tako komplikovana? Zašto ne može sve da bude barem malo jednostavnije?

Začujem glasan smeh iz dnevne sobe koji me odmah zainteresuje. Promolim glavu iz pokrivača te pogledam ponovo u sat na noćnom ormariću. Skoro sat vremena posle podne i ja se još izležavam u krevetu.

Treba da ustanem i da provedem vreme sa momcima i devojkama. Možda je ovo moj poslednji dan u ovoj kući i njihovom društvu i trebala bih ga iskoristiti na najbolji način.

Zbacim pokrivače sa sebe i konačno ustanem. Došetam do kupatila te obavim jutarnju higijenu i na sebe navučem obične trenerke i neki duks. Zavežem kosu u vosok rep i osmotrim svoj odraz u ogledalu.

Oči su mi izgledale umorno i iscrpljeno dok su se ispod njih nalazili veliki podočnjaci zbog protekle neprospavne noći. Usne su mi bile ispucane dok su nekoliko pramenova virela iz repa. Odlično, spremna sam za Noć veštica u sopstvenom kostimu zombia.

Okrenem se na peti i tromim koracima napustim sobu. Siđem u hodnik pridzemlja i u ušima mi ponovo odzvoni glasan smeh koji me natera da priđem vratima dnevne sobe.

Odmahnem glavom i okrenem se ka vratima kuhinje u koju odmah zatim i uđem. Ne, neću prisluškivati. Ili ću saznati šta to kriju lično od Daniela ili neću uopšte saznati.

Otvorim frižider i počnem tražiti nešto jestivo ali me sreća danas očigledno odlučila zaobilaziti kada ugledam prazninu. Odlučim da napravim tost te uključim toster i spremim paštetu i čašu mleka. Sačekam nekoliko minuta i ubrzo začujem signal tostera.

Ubrzo sednem za šank i započnem sa doručkom dok mi je pogled bio zaključan na prozor kuhinje. Slabo prolećno sunce je sijalo i podsetilo me na to da je moj dvadeset prvi rođendan za nekoliko dana.

Verovatno bih pod drugim okolnostima bila srećnija i malo više uzbuđena nego sada. Trenutno nisam osećala ništa. Dok sam sedela i zamišljeno doručkovala u meni je vladala samo ravnodušnost. Niti sam razmišljala o nečemu, niti sam obraćala pažnju ni na šta. Ogromna praznina iz nepoznatog razloga.

Kad završim sa doručkom pospremim za sobom i natočim čašu vode ispijajući je polako. Prisetim se sinoćnog događaja ovde u kuhinji i tužni smešak mi se otme. Valjda će se večeras sve razrešiti i osećaću se manjim delom lakše dok će većim delom vladati ili razočarenje ili razumevanje i sreća. Lično glasam za drugu opciju.

Izađem iz kuhinje te stanem ispred vrata dnevne sobe iz kojih se čuo, kao i kada sam ustala, glasan smeh. Znam da će se atmosfera skroz promeniti kada ja uđem unutra ali ću ipak ući. Pretvaraću se da sam srećna i da je sve uredu iako me lažu u lice i ništa nije uredu.

Uhvatim bravu i u sledećem trenutku se trinaest para očiju nađe na meni. Dvanaest poznatin i jedne nepoznate, jake zelene boje. Nelagoda prostruji mojim telom samo zbog jednog pogleda male crvenokose devojke i odmah poželim da iskočim iz sopstvene kože.

Nasmešim se lažno pozdravljajući momke i devojke te došetam do Daniela sedajući pored njega. Čim sednem njegova ruka se nađe preko mog ramena i osetim se malo bolje, sigurnije.