Večna promena

Season 2. Chapter 55. - No Mistakes

Natalie's POV

Iznervirano spustim kese iz šopinga te se izujem i skinem kaput. Zašto sam uopšte i očekivala da ću saznati nešto od Džesike? Pa pobogu, ona mu je sestra, trebala sam to da podsetim sebe još pre šopinga. Ona ga sigurno ne bi izdala ma koliko ljuta na njega bila.

Sve me nervira. Džesika, devojke, momci, Daniel najviše, žurka na koju trebam da idem. Zašto sam uopšte i pristala da idem na početku? Lepo sam mogla da odbijem, kažem da me nešto boli, glava, stomak, mozak koji nemam.

Sednem na krevet i zagnjurim glavu u jastuk te prigušeno vrisnem. Zašto mora da krije nešto od mene, zašto? Tako dobro nam je išlo ovih nekoliko meseci, mislila sam da je sve savršeno. Zašto sve mora biti tako komplikovano?

Osetim nečiju prisutnost te uzdahnem. „Ajvi, žurka je sutra, ne treba mi pomoć u šminkanju", kažem ne okrećući se jer odlično znam ko ulazi bez kucanja. Podignem glavu sa jastuka te se okrenem i ostanem zatečena čim to uradim.

„Šta ti radiš ovde?" Upitam uplašeno gledajući u nisku brinetu kako stoji ispred zatvorenih vrata sobe. Kako je ušla? Nisam ćula otvaranje vrata. Zar nije ona odavno odustala od pustih priča? Nisam je videla mesecima i sada se pojavi kada se najmanje nadam i skrati mi život? Zar svi moraju biti tako jezivi i pojavljivati se ni od kuda? Svi sem glupe Natali.

„Hej", kaže sa osmehom ignorisajući moje pitanje. Progutam knedlu koja mi se stvorila u grlu te ustanem sa kreveta i stanem pred nju.

Bila je niža od mene za dobrih deset centimetara dok joj je ravna smeđa kosa padala do dna grudi. Velike smeđe oči su se caklile dok osmeh nije bio ništa siromašniji. Malo je reći da je bila prelepa ali isto toliko i jeziva. Pobogu Natali o čemu ti misliš! Nepoznata devojka je u tvojoj sobi a ti razmišljaš o njenom izgledu.

„Ne znam zašto si se vratila i ne zanima me. Želim da odeš, ovoga puta stvarno i da se više nikada ne vratiš." Počnem ubrzano disati dok mi srce ubrza ritam i u grlu mi se ponovo stvori knedla.

Samo me je zamišljeno gledala sve dok odjednom ispred sebe nije stavila smeđu svedku sa kožnim koricama i vrpcom koja je bila vezana oko nje. Zbunjeno pogledam u predmet u njenim rukama koji mi je od nekud bio poznat. Kao da sam ga negde pre videla samo ne znam gde.

„Nisam došla da te uznemirim ili plašim, samo sam došla da ti dam ovo. Želim da ga samo pročitaš i ako posle budeš želela da znaš bilo šta samo me pozovi i biću tu. Ali pazi da neko ne nađe taj dnevnik." Govorila je tihim i umiljatim glasom dok sam ja slušala svaku reč pažljivo.

Polako uzmem svesku iz njenih ruku na šta se ona nasmeši i počne nestajati u crvenim iskrama. A onda se setim.

„Čekaj! Kako se zoveš?" Brzo upitam pre nego što skroz izčezne. „Nikol", kaže smešeći se i njen lik skroz izčezne. Progutam knedlu te pogledam u kožnu knjigu u mojim rukama pažljivo proučavajući korice.

Nema nikakvih natpisa niti bilo kakvih znakova. Šta je dovraga ovo? Znam da bih bez razmišljanja trebala da je bacim i skroz zaboravim na ovaj susret ali nešto me je privlačilo ovoj knjizi isto onoliko koliko sam želela da je bacim. Barem ću nečime skrenuti misli sa tajne koju mi svi u ovoj kući skrivaju.

Namestim se na krevetu među jastucima te odpertlam vrpcu polako otvarajući prvu stranicu. Oči mi se naglo rašire kada pročitam ono što se nalazilo na njoj.