Večna promena

Season 3. Chapter 60. - Memories

Natalie's POV

Ništa mi nije bilo jasno. Sve se odvilo tako brzo. Za manje od pet sekundi su svi bili na podu. Nisam čak imala ni vreme da se uplašim za sebe. Sve je stalo kada se moj pogled susreo sa intezivnim, predivnim, zelenim očima.

Samo sam tako stajala ukipljena, kao da me je neka sila tu čvrsto zavezala za neki nevidljivi stub. Sve što sam znala je to da su mi se te divne oči približavale i da su bile tako poznate.

Ali odjednom se trgnem iz tog transa stiskom na ruci i tek tada sam primetila drugog dečka i Danielov očajan, slomljen i tužan pogled kako me peče. A onda je nastupio mrak, potpuni mrak.

Mislila sam da sam mrtva ali kada je mrak počeo nestajati dosta boja su se mešale sve dok nisu formirale čistu sliku. Slika koja me je ostavila bez reči i mogućnosti disanja.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da naviknem svoja čula na novonastalu situaciju a onda još nekoliko da shvatim gde sam se nalazila.

Dobro poznata drvena ograda je bila prva stvar koju sam uočila posle slika i sijalica koje su bile okačene svuda oko mene. Odlično sam znala gde sam se nalazila ali kako? Kako sam dospela ovde? Zašto?

„Molim te nemoj da se plašiš, ne želimo da ti naudimo, samo da razgovaramo." Trgnem se kada začujem hrapav i tih glas iza sebe. Zaklopim oči kada mi glavom odzvone čudni glasovi, kao eho, čudni ali tako poznati.

„Hvala ti.”
„Ne moraš mi zahvaljivati, ja sam ti prijatelj a prijatelji za to služe.”
„Prelepo je. Kako znaš za ovo mesto Nat?”

Bilo ih je još dosta ali nisam mogla da razumem sve. Činilo se kao iz drugog života, kao neki san. Ništa tako se nije moglo opisati rečima, taj osećaj koji je u meni izazvao strančev glas. I baš zbog toga nisam imala hrabrosti da se okrenem i pogledam u tog stranca. Plašila sam se onoga što bi njegov pogled mogao probuditi i izazvati u meni.

„Molim te okreni se”, sada začujem drugi glas, mnogo nežniji i drugačiji ali bez obzira na to onaj osećaj se njime samo povećao. Bila sam sama na terasi Big Ben-a sa dva muškarca koji su me jako uzrujavali a i bukvalno oteli. Ali ne želim da budem kukavica, ove noći nema mesta za strah i nesigurnost, sada igram samo na hrabrost.

Uzmem dubok uzdah pre nego se okrenem ali držeći pogled na zemlji. Srce mi je kucalo tako brzo ali ne zbog straha više od neke čudne vrste uzbuđenja. Polako podignem pogled stežući ručke male putne torbe u jednoj ruci dok sam drugoj čvrsto držala malu crnu torbicu uza se.

Ispred sebe ugledam dva odrasla muškarca obučena u nekakva špiunska odela skoro identične ali odlične građe. Prvi momak koji se nalazio bliže meni je imao oble crte lica, pune usne, tople smeđe oči i uredno podignutu smeđu kosu. Zračio je toplotom i dobrotom, baš kao nevino dete za koje nikada ne bih rekla da je sposobno nekog povrediti.

Dah mi nestane kada svoj pogled skrenem na drugog momka. Srce bočne kucati kao ludo samo zbog njegovog pogleda. Oštre crte lica, visoke jagodice, gusta kovrdžava kosa i predivne zelene oči. Iste oči koje su me hipnotisale u klubu me hipnotišu i sada. Tako svetle a opet tako tajnovite ali meni tako prokleto poznate.

Odjednom kao da mi neko udari šamar setim se Danielovog rođendana. Ples, dečko sa kojim sam plesala i dečko kome dugujem svoj život. Ponovo počnem da dišem ne prekidajući kontakt očima.

„Hvala ti”, izgovorim i odmh zatim ugrizem jezik požalivši zbog svog brzopletog jezika. Crte lica mu se skupe i uzvrati mi zbunjenim pogledom koji je bio pun nekih emocija koje ja nisam mogla da protumačim. Nisam trebala to da kažem momku koji me je oteo ali nisam mogla da zaustavim sebe.