Večna promena

Chapter 30. - Reason

Natalie's POV

Naslonim se na vrata slušajući njegov kikot kako se polako utišava dajući mi do znanja da se udaljava. I dalje sam imala ogroman osmeh na licu dok je srce divljalo. Ne mogu opisati trenutna osećanja.

Srećna sam što ga opet imam za prijatelja iako sam ja glavni krivac zbog našeg nekomuniciranja. Uplašena sam jer može saznati da sam zaljubljena u njega i tako ga izgubiti ali izgubiti zauvek. Ljuta sam na sebe što sam mu tako lako popustila, iako sam zaljubljena u njega ne mogu mu dopustiti da na neki način malipuliše mnome, ipak neke odluke trebam sama donositi, ali se ne kajem zbog ove. Možda se malo kajem ali nikada nećemo znati ako ne pokušamo.

Pomerim se sa vrata te krenem ka sobi/ormaru uzmem odeću te se obučem i osušim kosu. Kad završim sa sušenjem kose sednem na kožnu stolicu te osmotrim sobu. Ista je kao i sve ostale u kojima sam provela godinu dana koliko je trajao zadatak.

Za oko mi zapadne crni kofer koji je stajao kod vrata na istom mestu gde sam ga juče ostavila. Moraću da se raspakujem kad-tad. Ustanem te ga stavim na krevet, otkopčam ga i pogledam sadržaj.

Na vrhu je bila kožna sveska koja je bila jedini dokaz za naše uništavanje zgrada – moj dnevnik. Stavim ga na radni sto te se vratim koferu.

Čim pogledam unutra osmeh se automatski proširi licem. Na vrhu je stajao beli meda sa malim crvenim srcem u rukama. Tačno se sećam dana kada mi ga je poklonio, nosila sam ga sa čaršavom iz kuće strave koji je trebao da predstavlja duha. Kada se samo setim Harijevog izraza lica kada sam ga povukla ka ulazu, takvo nešto nikada neću zaboraviti.

Stavim ga na policu pored knjiga te se vratim stvarima. Raspakujem one osnovne stvari kojih nije bilo mnogo, nisam mogla svake druge nedelje pakovati pun kofer i onda ga otpakivati, pa opet pakovati i tako u krug.

Kad završim kofer gurnem ispod kreveta i moj stomak se javi zvukom kakav niko nikada nije čuo. Mislim da je to dovoljan razlog da izađem iz sobe. Otvorim vrata bacivši još jedan pogled u sobu te kad se uverim da je sve na mestu izađem i zatvorim vrata.

Siđem u hodnik te odmah uđem u kuhinju. Nisam ništa jela od juče ujutro pre leta i jako sam gladna. Ne zateknem nikog, sigurno su svi u dnevnoj. Ne znam šta bih mogla da jedem, nisam jela mnogo raznovrsne hrane, obično je to bio neki sendvič na brzinu. Sve je bilo na brzinu.

Rešim da pojedem ono na šta sam navikla. Naprvim jedan sendvič te u čašu sipam vode te počnem polako jesti i gledati kroz prozor van u dvorište iako nije bilo ničeg zanimljivog.

Nasmešim se kad začujem glasove smeh iz dnevne. Odavno nismo imali slobodno vreme. Zadnji put smo imali odmor za Novu godinu i Božić koja je trajala nedelju dana, malo ali ipak dovoljno.

Stavim poslednji zalogaj sendviča u usta i začujem otvaranje vreta. Okrenem se ka njima te ugledam nasmejanog Harija i uzvratim mu smešak. „Tu si, spremi se vodim te na jedno mesto", kaže te pokupim nered koji sam napravila i izađem sa njim u hodnik.

I dalje je imao onaj osmeh na licu i mogla sam osetiti kako se smešim. „Gde me vodiš", upitam ga radoznalo i nestrpljivo ali se samo još više nasmeši. „To je tajna", odgovori mi te mu se isplezim  i počnem penjati stepenicama.

„Obuci nešto toplije, večeras je prohladno", dobaci mi te samo produžim ka sobi. Izvadim crne farmerice i prugasti džemperić iz ormara i brzo se presvučem. Obujem krem čizmice i u krem torbicu ponesem mobilni telefon. Pročešljam kosu ostavivši je puštenu te stavim malo maskare, sjaja i parfema, zadovoljno se pogledam u ogledalo te još jednom prođem rukom kroz kosu.

Ne znam šta mi se dešava. Tako sam uzbuđena i ponašam se tako nezrelo za svoje godine ali i sama pomisao da ću biti nasamo sa Harijem me toliko raduje ali i tera me da budem jako ozbiljna i u kontroli. Ništa mi ne sme izleteti a ni on ne sme ništa primetiti.